„Ovo bi mogao biti tekst o tome kako dugotrajna društvena neizvesnost aktivira različite strategije suočavanja: od pokoravanja i povlačenja, preko besa i protesta, do pokušaja uspostavljanja lične autonomije i odgovornosti. Međutim, važno je ne patologizovati protest, neslaganje ili bes. Bes može biti zdrava reakcija na nepravdu, a kolektivno delovanje može predstavljati izraz zdravih potreba za autonomijom, povezanošću, sigurnošću i pravednošću.
„Završna teza mogla bi biti: možda je jedan od najvažnijih zadataka zdravog odraslog, kako na individualnom tako i na društvenom planu, da nauči da podnese neizvesnost bez predavanja bespomoćnosti, da izrazi bes bez destruktivnosti, da zadrži kritičnost bez gubitka empatije i da se zalaže za promenu bez odustajanja od sopstvenih vrednosti.“
Ovo mi je odgovorila veštačka inteligencija na pitanje kako bih mogla povezati priču o šema terapiji i promenama koje su se desile u Srbiji, jer su mi i urednik i supervizorka poručili da sama nađem ugao i da ne sumnjaju u mene. Veštačka mi je dala čak i naslov, povezan sa fotografijom, koji bi sigurno privukao pažnju.
Srećom, nisam je poslušala. Na kraće staze bilo bi lakše da jesam; bio bi to pitak tekst, ne previše (a ni premalo) povezan sa mojom mladošću, iskustvom petog oktobra u Srbiji i sredovečnim razočarenjem tridesetim avgustom u Crnoj Gori; na duže staze, setila sam se da Zdravi odrasli ne treba da se distancira već da afirmiše potrebe Ranjenog deteta, i da to ne znači nedostatak kontrole nad situacijom.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
