Inflacije posle Petog oktobra: “Dinar” koji nije viđen generacijama

Četvrti deo feljtona baziranog na knjizi Pavla Petrovića Makroekonomske krize i reforme u Srbiji 1980-2023: Ekonometrijska analiza (SANU, 2024).

U ovom feljtonu akademik Pavle Petrović ispituje različite krizne epizode domaće ekonomije od inflacija osamdesetih (koje su prethodile hiperinflacijama), pa sve do danas

***

Sa političkim promenama oktobra 2000, Srbija je započela i svoju zakasnelu tranziciju ka tržišnoj privredi. Nakon sankcija iz 1990-ih, zemlja se otvorila i odmah je zaključen aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), čime je otpočela makroekonomska stabilizacija sa strukturnim reformama. Stabilizacija je ovog puta značila promenu režima politike u smislu Sardženta (policy regime change, Sargent, 1982) tako što je zaustavila finansiranje (monetizaciju) fiskalnog deficita emisijom („štampanjem”) novca centralne banke, politiku koja je sprovođena prethodnih dvadeset godina. Uspostavljena je nezavisnost centralne banke i zakonom joj je zabranjeno da daje direktno kredite državi. Domaće cene, koje su prethodno bile pod kontrolom, liberalizovane su. Privreda se otvorila prema svetu što je snažno povećalo spoljnu trgovinu i, takođe, dovelo do velikog priliva preko potrebnog stranog kapitala.

Pokrenute su i strukturne reforme kao što su privatizacija do tada dominantne državne privrede, sanacija banaka i omogućen ulazak stranih banaka, reforma tržišta rada, javnih finansija i sl. Ove reforme su značajno unapredile finansijsku disciplinu u srpskoj privredi, i sa svoje strane pokazale da je došlo do strukturnih promena.

Makroekonomska stabilizacija, koja je napokon zaustavila visoku inflaciju u Srbiji, započeta je oktobra 2000. ukidanjem kontrole cena koje su uvedene krajem 1990-ih sa početkom sukoba na Kosovu. Prethodno je, u prvoj polovini 2001, praćeno velikim administrativnim usklađivanjem cena proizvoda i usluga u javnom sektoru (električne energije i sl.) kao i poreskom reformom. Ovi šokovi su prikrivenu inflaciju s kraja 1990-ih učinili otvorenom, i gurnuli je na više sve do sredine 2002. godine.

Primenjeni stabilizacioni program, koji je potom obuzdao inflaciju, de facto je bio zasnovan na kontroli kursa dinara kao osnovnog sidra, iako je zvanični devizni režim bio (upravljani) fleksibilan kurs. Naime, mada zvanično fleksibilan, kurs dinara je ostao praktično nepromenjen tri godine, zaključno sa 2003. Kao posledica de facto fiksiranog kursa uz prisustvo značajne inflacije, realna vrednost dinara se u te tri godine (2001-2003) značajno povećala (realna apresijacija). Nakon toga, NBS dozvoljava slobodnije kretanje dinara, što je dovelo prvo do nominalne pa onda i realne depresijacije dinara, da bi potom, sa velikim prilivom stranog kapitala, dinar počeo da apresira, prvo realno a onda i nominalno. Promena politike, na zahtev MMF-a, učinjena je zbog velikog spoljnog deficita izazvanog, dobrim delom, velikim rastom vrednosti dinara u prethodne tri godine.