Treći deo feljtona baziranog na knjizi Pavla Petrovića Makroekonomske krize i reforme u Srbiji 1980-2023: Ekonometrijska analiza (SANU, 2024).
U ovom feljtonu akademik Pavle Petrović ispituje različite krizne epizode domaće ekonomije od inflacija osamdesetih (koje su prethodile hiperinflacijama), pa sve do danas
***
Početkom 1990-ih ekonomska kriza u Srbiji (i Crnoj Gori, tj. SR Jugoslaviji) izazvana je političkim odgovorom elite na raspad Jugoslavije, koja je uvela Srbiju u regionalne ratove nakon čega su joj uvedene međunarodne sankcije UN. Posledica prethodnog su ogromni, negativni ekonomski šokovi: Srbija je u periodu od nekoliko meseci izgubila, najvećim delom, svoja tržišta – u prethodnoj Jugoslaviji, ogromna tržišta na Zapadu, ali i u bivšem SSSR-u koji se takođe dezintegrisao. Dodatno, zaustavljen je priliv stranih kredita i investicija, što je sve zajedno izazvalo veliki pad proizvodnje. Kao i u 1980-im, iako su sa promenama u CIE ideološka ograničenja i kod nas značajno oslabljena, politička elita ponovo na krizu ne odgovara neophodnom transformacijom privrednog sistema, već problem gura u budućnost.
Preporučujemo
Inflacija, zaduživanje, štampanje novca: Druga strana osamdesetih u Jugoslaviji
U 1970-im, postojala su značajna slobodna finansijska sredstva zemalja proizvođača nafte, pa su ona, preko banaka u razvijenim zemljama, plasirana u Južnu Ameriku, i druge zemlje u razvoju, uključujući i Jugoslaviju. Početkom 1980-ih trend priliva kapitala u manje razvijene zemlje se naglo zaustavio i izazvao krizu platnog bilansa i spoljnog duga u njima. Pa i u Jugoslaviji...
Istorija kriza u Srbiji: Počelo je mnogo pre hiperinflacije devedesetih
Privreda Srbije je od 1980. do 2023. prošla kroz ogromne strukturne promene - od hibridnog tržišnog, samoupravnog sistema do tržišne privrede sa dominantnim privatnim vlasništvom. Komparativno posmatrana, ova tranzicija je trajala neuobičajeno dugo i bila je praćena, i prekidana, velikim društvenim i ekonomskim krizama
Država, naime, da bi sprečila zatvaranje preduzeća i rast nezaposlenosti, reaguje (uglavnom prikrivenim) subvencijama dominantnoj državnoj („društvenoj”) privredi, što dovodi do rasta državnih rashoda.
S druge strane, pad proizvodnje dovodi do pada poreskih prihoda, što sa iznetim rastom državnih troškova otvara veliki budšetski deficit. Uz sve to, naglo rastu i izdaci države za rat u regionu, neposredno ali i za značajna davanja srpski naseljenim oblastima van Srbije, što dodatno, značajno povećava fiskalni deficit. Tako ovaj deficit raste sa ogromnih 10,8% BDP-a u 1991. na enormnih 22,6% u 1993.
Reakcija države na ogroman fiskalni deficit bila je „štampanje para” da se on pokrije, što je rezultiralo 1992-1993. u jednu od najekstremnijih hiperinflacija u ekonomskoj istoriji. Nije bilo ni primisli da se reformama hibridni ekonomski sistem usmeri ka onom sa privatnim vlasništvom, i povezano s tim fiskalnom reformom, te da se tako ublaži pad proizvodnje a budšetski deficit zadrži u podnošljivim granicama. Odsustvo reforme je pre bio rezultat ideološkog opredeljenja tadašnje političke elite i ekonomista koji su je savetovali, nego strah od velikih promena koje su na kratak rok bolne.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
