Moj ključni problem, mada znam takvih beznadežnih likova bar još milion, jeste što sam u poslednjih 30 godina, što kao reporter raznoraznih osvedočenih izdajničkih medija, što kao osvešćeni građanin Republike Srbije, učestvovao isključivo na onim protestima gde se nisu dobijali sendviči, jogurt, bonžita i džeparac,
Mik Džeger gastarbajterskih žurki u restoranu „Velika Srbija“ na periferiji Oberstdorfa, predgrupa Vučića i Šešelja na radikalskim mitinzima, mic po mic je stigao do centra Beograda
Mislim da su se ljudi tada i mrzeli zbog sasvim simpatičnih stvari. Recimo, ovo, moj Tomiću, nisi sigurno čuo, škola "Vladislav Ribnikar" nastala je tako što je ministarstvo prosvete pre 50 godina spojilo dve susedne škole na Vračaru – jedna se zvala "Aleksa Šantić", a druga "Slobodan Princip Seljo". Bila su to vremena boljih ideja, boljih igrica, čak i boljih međuškolskih ratova
Bager ne može da se vozi retroaktivno, pa je predsedniku žao što ne može sam sebe da prijavi za rušenje u Savamali
Nije fraza, dragi Tomiću – meni je kao deklarisanom i autovanom muškarcu sve više na umu da bi ove naše državice bile bolje kada bismo rešavanje problema na jedno dve godine prepustili ženama
"Ne znam jesi li video to, neki klipan, sin Vučićevog kuma, juri kolima 200 na sat po centru Beograda i proziva policiju da mu ne smeju ništa"
Imam ja i svojih problema, Tomiću, većih nego da sažaljevam kupce stanova od pet do deset hiljada po kvadratu, koji su se pobunili u ovoj zemlji gde nema stvari koja je normalna, tek kad im je cementno mleko procurilo na kola. I to troja kola. Ili je to bio kalcijum-karbonat?
