U senci studentske čistote, nezapamćene manifestacije borbe mladih ljudi za suštinski boljitak života u Srbiji nalazi se kultura. Kultura je po ko zna koji put, uz prosvetu, bila prva koja je ustala za svoja prava, ali i prava svih ljudi, tražeći promenu sistema koji upravo nekoliko hiljada stalno zaposlenih ljudi u toj oblasti stavlja na margine društva. To ne čini samo u materijalnom smislu, već pre svega zanemarivanjem suštinskih potreba umetnika, ne obnavljajući postojeću infrastrukturu i ne pokušavajući da izgradi nova pozorišta, koncertne dvorane, operske i baletske kuće.
Kulturni radnici ne predstavljaju za vlasti u Srbiji poslednjih 30 godina “unosan posao”, koji im može doneti glasove birača i željenu pobedu na izborima. Brojčano ih je premalo da bi se nosioci vlasti trudili da poboljšaju status “tamo nekih umetnika”.
Ipak, u opštem smislu, u javnosti duboko odjekne svaki glas bunta glumaca, muzičara, književnika, pa čak i likovnih umetnika. Svi oni postaju važni, od njih se očekuju reakcije, stavovi, javno iznošenje mišljenja, manifestacije podrške i aktivnosti kojima će iskazati svoj odnos prema događajima u društvu.
Kao nikada do sada, uz samo nekoliko jadnih i tužnih izuzetaka, umetnici su stali uz studente i sve one koji ih podržavaju. Učinili su to jedinstveno, složno, u svojim matičnim kućama, ali i u medijima, čime su dodatno motivisali građanstvo da bolje razume sve ono što se dešava oko nas.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
