U vreme koje je verovatno svima mrsko, a tokom kojeg smo naučili šta znači “socijalna distanca”, bilo je mnogo onih koji iz kuće nisu izlazili bez maske, ni đubre da bace. Isto koliko i onih koje niste mogli da naterate da stave masku ni po cenu života. Nekada je neke ljude, ako ste ih upoznavali isključivo pod maskom (lekare, prodavce), kasnije bilo čudno povezati s licem, nije uvek izgledalo onako kako biste ga zamislili. Te su maske valjda prošlost.
Ali postoje i oni koji bez drugačijih vrsta “maski” ne izlaze nigde – psiholoških ili društvenih, onih kojima “maskiramo” svoju ličnost. Neki vrlo rano nauče da, ako žele da se dopadnu drugima, treba da sakriju “pravog sebe”, da se na neki način prilagođavaju ulogama. Bilo iz straha ili interesa, ili oba, gaje određena ponašanja, ona koja su prihvatljiva ili koja se tolerišu. Mnogi bi ih nazvali licemerima.
Treba biti pošten i reći da maske, na neki način, svi nosimo u određenoj meri.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
