Jedan od stubova različitosti ljudskih karaktera jeste ideja „normalnosti”, pod kojom podrazumevam ne samo ono što je pojedincu normalno, dakle uobičajeno, već i to šta su za njega čast, odgovornost, zajedništvo, moral ili hrabrost. Šta oseća kao ličnu dužnost ili koliko je spreman da trpi. Koliko smatra da mu je u životu dozvoljeno i šta bi sve za druge uradio. Konačno kome i čemu oseća da pripada.
„Zar je moguće da smo postali ovakvi ljudi?”
Skoro svakodnevno gledam slegnuta ramena i raširene ruke sagovornika zabrinutih lica.
To nije snebivanje nad različitostima, niti puko neslaganje, to je zapitanost gde su mera i granica. I da li one uopšte postoje? Različitosti u srećnim sredinama su uvek prilika za rast, radoznalost i upoznavanje. U rečenici „Zar je moguće da smo postali ovakvi ljudi” ne čujem različitost, već zvon bespomoćne zabrinutosti. Kakvu to ideju normalnosti u sebi nose ti koji nas brinu?
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
