Nikad nisam izašao iz sedamdesetih. Sav moj život od osamdesete naovamo bio je prilagođavanje okolnostima koje mi uglavnom nisu išle naruku, stalno neko tumbanje. Al’ sedamdesete me drže mentalno i emotivno. Zapravo su trajale od ’69. do ’82. da bi potom krenulo rašivanje i relativizacija svega što se postavilo u toj čudesnoj, razvučenoj dekadi. To je period od moje pete do osamnaeste godine života i iz te perspektive čovek bi pomislio da je samo nebo granica. A basket je bio jedna od tih stvari koje su uznosile čineći život većim od stvarnosti.
Stalno smo igrali basket. Ne znam uopšte kako sam završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije. U dvorištu Osme postojao je teren koji je i dan-danas tamo. Bežao bih sa časova samo da bih okapavao pod mrežicom. Uspeo bih da se s metar i šumska jagoda, šiškama i kosom do ramena nekako ufuram u igru protiv starijih i krupnijih Nikića i Srđana Dabića koji je uveliko bio prvotimac Zvezde. Igrao bih u Batinim čizmama od antilopa koje sam pazario u Tarviziju tokom skijanja na Bledu, peta je otpala posle tri meseca.
Jedini funkcionalan teren u kraju bio je Kavez na uglu Interbrigada i Braničevske, na Kikevcu su odvalili obruč, godinama ga niko nije zamenio pa sam stalno išo kod burazera od tetke na Hadžipopovac. Tu smo preskakali zidić da bismo igrali na Bekovim terenima na otvorenom, do njega je bio ŽOC koji smo iz nekog razloga zvali Žetepe, kao i Poštar i Studenjak iznad Pionira, al’ tu je uvek visila ekipa stamenih zavičajaca s privremenim boravkom na Beogradskom univerzitetu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
