„… Live right now

Yeah, just be yourself

It doesn’t matter if it’s good enough

For someone else.

It just takes some time…“

Nekada je potrebno samo čuti prave reči u pravo vreme. Nekada je sasvim okej da to bude dobra pesma, poput „The Middle“ od Jimmy Eat World, da nas podseti da nešto u životu ipak traži vreme. I balans. Zapravo, balans traži vreme. Ovo nije tautologija, premda se može tako činiti.

Često se pod životnim balansom podrazumeva neprekidno stanje sreće i uzbuđenosti, paket prijatnih osećanja, bez grama neprijatnosti. Obično tu zamisao prati neki umirujući glas, ni preglasan, ni pretih, koji kao da ima moć hipnoze. Uz takvu sliku obično ide i rezon da balansiran čovek nema problema, izazova, muka. To je ono što se misli. Kao po pravilu, to su „neki tamo“, a mi pokušavamo da dostignemo tačku ravnoteže. Razume se, neuspešno. Objašnjenje tog neuspeha leži u onom s početka – da je to zamisao. Ideal. Ali, realno, ko tako živi?

„To je poprilično nerealna slika, jer život nije takav. Bez obzira na to ko smo, gde živimo, kog smo pola, koje smo starosti, profesije i brojne druge faktore po kojima se razlikujemo, neminovno je da ćemo doživljavati, kako spektar prijatnih, tako i spektar neprijatnih emocija. Balans na jedan način jeste sposobnost regulacije: kada se osećamo tužno, ljuto, da smo u kontaktu s tom emocijom, a da smo istovremeno u balansu. Da nas ta emocija ne preplavljuje, da nemamo neke impulsivne radnje i reakcije. To je vrsta balansa koju bih stavila kao prioritet“, objašnjava psihoterapeutkinja pod supervizijom Helena Bakić.