O nobelovskoj bolesti ili nobelitisu govori se kada se dobitnik Nobelove nagrade, obično pod starost, okrene pseudonaučnim „istraživanjima”, bilo da ih sam sprovodi ili ih podržava. Pojedinci nekada u toj meri odstupaju od naučnog metoda i uzusa naučnog zaključivanja da se pominje i izraz „nobelovsko ludilo”. Neki hroničari taj fenomen ne ograničavaju samo na nobelovce, već šire, na profesore sa statusom emeritus, što znači na istaknute pripadnike naučne zajednice koji, i posle stečenih starosnih uslova za penzionisanje, bivaju zadržani da i dalje doprinose svojoj matičnoj ustanovi.
Ovoj pojavi daju se različita tumačenja koja nisu međusobno isključiva, već mogu i da se dopunjuju. Najjednostavnije je reći da je slavni naučnik „odlepio”. Svakodnevno se uveravamo kako godine čine svoje i kako naši uzori nisu više ono što su bili, pa nam dođe da ih zaštitimo od izjava i postupaka koji ih pod stare dane degradiraju i, bar u očima mladih, ruše decenijama građenu predstavu o njihovoj zasluženoj veličini.
Prkosan prizvuk ima objašnjenje da su ti ljudi uspeli zato što su krčili nove puteve. Nije uvek tako, često samo upornost vodi do Stokholma i rukovanja sa švedskim kraljem, ali iza mnogih velikih otkrića zaista stoji originalnost pristupa. Ako je neko celog života birao neutabane staze, zašto ne bi nastavio tim pravcem? Svakako je dobro došao da ostane dosledan sebi, pod uslovom da se drži naučnog metoda, na način koji ga je i doveo do slave.
Psihološku komponentu nosi i viđenje: jednom u pravu – uvek u pravu. Široka javnost je sklona rezonovanju: „Mora da je istina, ako tako tvrdi nobelovac.” Posebno je sam laureat sklon takvom načinu razmišljanja. Samopouzdanje crpi iz saznanja da je već jednom, uprkos sumnjama i osporavanjima, dokazao celom svetu da je u pravu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
