Laž o luksuzu na koju smo svi naseli

Ulazak u famozni Dior butik na Aveniji Montanj za mnoge je religijsko iskustvo. Zato su, valjda, spremni tu da čekaju duže nego ispred staklene piramide Luvra. Međutim, mene su više zanimali oni što iz ove velelepne modne adrese izlaze. Pozicionirao sam se tik iza špalira disciplinovanih kineskih turista sa maskama kako bih bolje osmotrio koliko njih će na pločnik pariskog zlatnog trougla zakoračiti sa glomaznim kesama koje krasi zaslepljujući serif četiri slova. I znate šta – bilo je više onih sa svežim shopping ulovom nego nas koji u ovom šik igrokazu uživaju sa pedeset evra u džepu.

Setio sam se ovoga kad je sredinom prošle nedelje mrežama odjeknula vest kako je niz racija u Italiji razotkrio tamnu stranu proizvodnje luksuzne robe. Ova istraga osvetljava savremeni problem u industriji luksuza. Ispostavlja se da te “it” tašne, kako im tepaju lajfstajl mediji, nisu samo ovenčane stilskom sentimentalnošću i trendovskom semantikom, već i natopljene krvlju i znojem. Saznanja milanskog tužilaštva i istražnih organa o uslovima rada u lokalnim fabrikama ukazuju da radionice koje proizvode tašne i druge kožne proizvode za Dior i Armani eksploatišu stranu radnu snagu za proizvodnju visokokvalitetnih artikala – i to za delić njihove maloprodajne cene.

Ekspoze u Wall Street Journalu otkriva, pozivajući se na dokumente pregledane tokom istrage, da je Dior plaćao dobavljaču 53 evra po komadu za sastavljanje torbe koju prodaje u prodavnicama za 2.600 evra. Računica Armani torbe, s druge strane, je još sumanutija: bile su prodavane dobavljaču za 93 evra, zatim preprodavane Armaniju za 250 evra, da bi se u prodavnicama prodavale za 1.800 evra, pokazala je istraga. “Zašto je proizvodnja toliko jeftina?”, rekao je Fabio Roia, predsednik krivičnog suda u Milanu, koji je nadgledao istragu. “Brendovi moraju da postave sebi ovo pitanje.”