Sa žirafama kod Tadeuša

Gledam fotografije prijatelja na Instagrama, i većina je otišla nekuda za praznike. Ređaju se planinarenja u Alpima, koja bivaju nagrađena aperolom i čipsom gratis, neko je odlučio da se oznoji, oni koji se nakon toga ne spuste u grad okrepiće se u rustičnoj brvnari, smenjuju se slike izlazaka sunca, zastrašujuća monumentalnost venaca na vrhovima još ponegde snežnih, ove kadrove presecaju veliki evropski muzeji, savršene, hidrirane kose Botičelijevih devojaka, mnogo prijatelja pravi italijansku turu kolima, pa u danima koji se nižu gledamo kako osvajaju regiju po regiju, da bi se od obaveznog čekiranja na Venecijanskom bijenalu obreli na Španskim stepenicama i u fontanu ubacili novčić, jer da – radićemo i ono što navodno ne radi niko i ono što su klišei, jer je igrica obrnuta, i zašto se pretvarati da ne želimo svi zakrivljenu fotografiju u Pizi, u skladu sa čuvenom građevinom, od koje se na pet minuta hoda nalazi i mural „Tutto Mondo“ Kita Heringa, što ću uvek ponosno potcrtati u razgovoru sa neobaveštenim sagovornicima.

Onda sledi serija fotografija koje čine sladoledi i arhitektura, pistaći i Sijena, zupa ingleze i Vićenca, vanila i Fažana, dok ne pređemo preko puta na Brione da se družimo sa Titom i žirafama, kao i oni što su ostali kod kuće, pa su žirafe pronašli u Tadeuša Košćuška. Neki ljudi su shvatili odmor vrlo ambiciozno, pa su u Njujorku, grickaju bejgl i pridružuju se Prvomajskoj paradi, slikaju ispred one najuže Flatiron zgrade, neki nisu daleko odmakli, da l’ je krater ili Prater, a drugi su još bliže, ali su imali smišljen plan – Crno ili Vražje jezero, Rijeka Crnojevića, mostovi, jezera, pelikani, lokvanji, pa onda može i do mora da se siđe, ili idila nadomak Beograda, koja dokazuje da ti nije potrebno mnogo – društvo slobodno od posla, drugar koji zna sa ćumurom, kobasicama i suvim vratom, tikvice, patlidžani i tofu za vegetarijance, drugarica koja ume kupus salatu da napravi kao u kafani (a to ne zna niko), i ti koji seckaš luk sa sunčanim naočarima, jer tako ne plačeš.

Neki, kao ja, već su bili na odmoru pre praznika, pa će tihovati, i znajući da im je na putu bilo dobro poštovati to što je sad red na nekog drugog (da, kako da ne), upijaće draži svog grada, i možda se ponašati i kao pravi turisti, gubeći se u gužvi Kineza ili Turaka, koji od svog vodiča upravo saznaju više o Crkvi Ružici. Možda je baš nekad dobro biti u svom gradu na taj način, jer nema pritiska. Tu si svakako, tvoj airbnb je tvoj stan, ako ti ne valja mlaz na tušu, žali se sam sebi, na znamenito mesto se možeš vraćati i svaki put posle posla, a ne samo danas kad si slobodan i besciljno lutaš između dva skrolovanja kad ćeš od prijatelja dobiti informaciju da nema kapućina kakav je u Trstu ili pitomije prirode nego što je na Vlasini, potkrepljeno fotografijama. Glavni razlog zašto smo na odmoru kod kuće možda opušteniji je to što – nema pritiska. Biti na putovanju je najbožanstveniji pritisak za većinu ljudi, ali i dalje pritisak – da urade sve, da vide sve, da prisustvuju svemu, osim ako nisu stvarno otišli na odmor koji podrazumeva ležanje, spavanje, zen relaksaciju, koji redak knjige, masažu i dobre misli. A čak i tad možemo imati pritisak da se odmorimo, što opet ne može uvek naručeno i nasilno. Čuće se i one već dosadne teze o uživanju u praznom gradu, koje svoj krešendo dostižu kad neko izusti da konačno Beograđani mogu da se odmore u svom gradu, što je ružno, provincijalno i u krajnjoj liniji – netačno. Većina ljudi, ako ima priliku, voli da otputuje nekuda, većina to nešto što vidi, doživi i pojede voli i da okači, da i drugi vide. To može da proizvede zavist kod nekih ljudi, ali kod nekih drugih može i radost, lepo mi je da ti je lepo, a i hvala ti što me inspirišeš za neka sledeća putovanja, zabeležiću sve tratorije, vidikovce i uvale za svoj put. A poriv da okače nešto imaju svi, nezavisno od obrazovanja ili imovinskog stanja, samo će se postovi razlikovati u stilu, neko će uvek slikati svoju i tuđe glave, ne brinući da li su one kao krompiri ili zaklanjaju sve ostalo što bi moglo biti zanimljivo, neki ljudi će hvatati samo detalje, stilizovano, nećete nigde moći da vidite njih, neki će pisati epopeje i vodiče dostojne ozbiljnih putopisaca kao što su Isidora Sekulić ili Ljuba Nenadović, neki će fotografisati samo zabavne i duhovite strane putovanja, a ima i onih koji će slikati i postavljati svoje dete (sa ili bez žira preko lica) pored neke čuvene znamenitosti, iako dete baš briga za to, dete čeka da trotinetom osvoji grad, pa ma koji je, Nica ili Banjaluka.