Kad sam pre šest godina stigao u Kaliforniju, za sobom sam ostavio prijatelje od kojih su se neki čudili zašto sam tek tada, sa punih 65 godina, promenio sredinu i način života. Rekli su mi da mi je vreme da igram šah sa vršnjacima na Kalemegdanu i da “merkam parcelu” na nekom groblju, a ne da počinjem novi život negde na kraju sveta. Tada nisam puno mislio o tome, ali mi se sad čini da sam pobegao jednim delom i od tog načina razmišljanja.
Najbolje objašnjenje toga dala je jedna novostečena prijateljica s kojom sam posle samo nekoliko meseci razgovarao o svojim prvim utiscima. Rekao sam joj da mi je žao što ljudski život ne traje bar sto pedeset godina, jer bih tada dobro znao šta bih sa sobom. Samo se nasmejala i, kao za sebe, promrmljala: “Svako ko se doseli u Kaliforniju poželi da živi bar 150 godina.”
Zagrljaji
Zapitala me je nešto što je u prvi mah delovalo kao formalno i površno pitanje, ali se pokazalo da je moj odgovor, mada je zvučao još površnije, zapravo otvorio puno tema za analizu. Pitala me je šta me je najviše iznenadilo kad sam došao ovde, a ja sam, kao iz topa, odgovorio: “Zagrljaji”. Zaista, ljudi se grle kad se sretnu i kad se rastaju, čak i ako se viđaju svakog dana. I to ne tako da se stidljivo, kao “preko potoka”, nagnu jedno ka drugom i dodirnu ramenima, nego se svojski pritisnu celom površinom tela. Mada ovo uglavnom ne važi za dva muškarca, skoro da se podrazumeva za dve žene ili za muškarca i ženu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
