Osamdesetih godina slikar Dejvid Hokni je prijateljima puštao Vagnera tokom vožnje po Kaliforniji.
Njegovu audio-vizuelnu instalaciju Vagner drajv, koja se odigravala uvek u isto vreme i na istom mestu, otvarala bi kompozicija Ulazak Bogova u Valhalu. Kliknite kako biste razumeli zašto sirovi zvuk limenih duvača ima boju i teksturu tektonskog haosa vulkanskih stena.
Hokni bi se zagledao u Pacifik iz kojeg se rađa planina Santa Monika i rekao: Vagnerova muzika uz pokret automobila i promenu svetlosti stvara nešto poput filma koji se događa samo jednom.
U Bajrojt nisam stigla u njegovom crvenom kabrioletu tokom zlatnog sata, već usred bela dana u rentiranom autu. I nisam slušala Prsten, već Peti Smit. Na nebu su letele rode. Na zemlji su ljudi u frakovima vozili bicikle. Na semaforu je biciklistima dirigovao zeleni
Vagner. Vagner nikada nije dirigovao u Bajrojtu. Osim kada je za 59. rođendan dirigovao Betovenovu Devetu u Markgrofovskoj operi. Dok je dirigovao, čizme su mu bile blatnjave, a sa njega se slivala voda, jer je kiša lila kao iz kabla. Šta je radio napolju po kiši? – pitate se.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
