Pre četrnaest godina, na svom blogu, završio sam recenziju debitantskog filma Maje Miloš, “Klip”, rečima – Majo, puši gumeni k***c!
Moja namera je bila i ostala da svom čitaocu što vernije prenesem kako sam se zaista osećao nakon gledanja nekog ostvarenja. U svojim neformalnijim pisanjima, kao što vidite, birao sam reči da u tome budem što precizniji.
Daću vam sad par minuta da dođete sebi ili da eventualno konačno presavijete onaj tabak i otpišete Velikim pričama da ovako mizogin, vulgaran i, evidentno, neobjektivan “kritičar” nikako ne treba njihovoj cenjenoj redakciji.
A taman kad ste došli do daha i smogli snage da nastavite dalje, obavestiću vas da sam pomenuti film nedavno reprizirao u želji da se što bolje spremim za Majin novi, i, na svu sreću, “Klip” mi je bio podjednako odvratan kao i prvi put kada sam ga gledao.
Ono što sam sada bio voljniji da priznam jeste da je u celini, a naročito u nekim scenama (poput te, poslednje), Maja pokazala da ume da režira, pa i bolje od nekih svojih muških kolega, koji ne čekaju na svoj sledeći film četrnaest godina. I daleko sam bio svesniji koliko je sirota i neponovljiva Isidora Simijonović dala sto pedeset posto sebe i, zapravo, iznela (sama) ceo film.
Ali, sve je to džabe, kada je Maja prodala dušu zarad jeftine i neodgovorne provokativnosti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
