A čega da se plašimo?

Evo, vi da znate da hakujete (a dozvoliću sebi da, zarad efekta i za potrebe ovog teksta – ne znate) i da sednete za računar i hakujete infrastrukturu (!?) velike francusko-američke kompanije, sa sedištem u Njujorku, koja se bavi veštačkom inteligencijom, pročačkate, iščitate i skinete tamo neke njihove podatke, šta bi se desilo?

Sigurno niko ne bi rekao – “greška je u alignmentu, nije to baš još skroz rešeno pitanje”, ili “to je samo jedna grupa agenata, u ovom slučaju je najverovatnije problem kod treniranja i hjuman reinforsmenta”, “verovatno je do sistema dodeljivanja ocena, tzv. grejdinga”, ili “agenti su samo hteli da izvrše cilj”.

Ne, neko (ovde se to zove ve-te-ka) bi došao sa nalogom i lisicama.

Ipak, kada su agenti veštačke inteligencije u pitanju, njih niko ne hapsi, već izgleda čekamo da još malo vidimo šta stvarno mogu. Proteklih nedelju dana su najveći igrači na tom polju – OpenAI, Anthropic, Google, pa i xAI Ilona Maska, brojni stručnjaci, nezavisni i “nezavisni” timovi istraživača, i silni političari pozvali na usporavanje razvoja AI. Sve je zvučalo prilično zastrašujuće – od postoji oko “jedan u deset” šansa da će AI sve da nas pobije, do toga da nema brige jer se o tome brine Donald Tramp, kako sam reče za sebe – snažan američki predsednik visokog IQ-a.

Naravno, stvari nisu tako jednostavne. AI izgleda kao najvažnija tehnologija našeg doba, nešto sa ogromnim potencijalom da promeni svet, ali tehnologiju (zasad) i dalje prave i kontrolišu ljudi, koji – isto kao i oni agenti sa početka – imaju svoje ciljeve. Kompanije (koje sebe zovu laboratorijama) imaju cilj, na primer, da se od cele priče obogate, njihovi zaposleni da zarade bonuse, političari da zauzmu pozicije i nanesu štetu protivnicima, a verovatno tek “jedan u deset” ima stvarno nameru da uradi nešto dobro za čovečanstvo.

Da li, ko, kako i koga uopšte treba kažnjavati? Ima li stvarnih razloga za strah? Šta da rade “mali igrači” i kako sve ovo treba regulisati, i da li je to uopšte moguće? Tim temama ćemo se baviti na Velikim pričama u narednim danima, a konkretno – o sada već čuvenom “incidentu Hugging face” možete pročitati ovde.

Iako je među čitanijim tekstovima nedelje, kao i onaj o AI iz potpuno drugog ugla – o tome zašto je opasno otvarati dušu četbotovima – na ovim prostorima će se umesto o “jedinicama” i “nulama”, u narednih tridesetak dana ipak najviše pričati o “jedinicama” i “trojkama”.

Kampanja je počela.

A kako je to napisao Veljko Miladinović: “Do sada se u izbore ulazilo tako što bi SNS demonstrirala silu pokazujući da su izbori njihov teren i da su oni došli tu da pobede. Ovog puta ta aura pobednika koji silovito ulazi u RIK sa optimizmom bila je na suprotnoj strani.” Opširnije ovde.

Pomenuta “trojka” odjeknula je na mrežama – a ponešto o tome je napisala Mirjana Narandžić ispod naslova – “Ovo će biti dobar tekst, predosjećam”.

Naravno, nije tu samo reč o pop-kulturi, naprotiv. Isto je, naravno, i sa ovonedeljnim tekstovima o međunarodnim pop-kulturnim ikonama Edu Širanu i Sidni Svini. Turneje, Palestina, advertajzing, seksizam, politika…

Na Velikim pričama se bavimo i signalima da nisu baš svi poludeli, kao i temom koja je privukla ogromnu pažnju, dok je nisu poklopile one manje interesantne, ali glasnije – Neđeljko Jeknić objašnjava zašto nas je mapa sveta toliko dugo lagala?

Na podkast kanalu Velikih priča ove nedelje Marina Fratucan razgovara sa Gutom Grubačkim. Čovek koji već više od tri decenije okuplja ljude oko ideje da stvari mogu da budu bolje govori o godinama, aktivizmu, optimizmu, kultnom Zelenom zvonu, ali i o tome kako je prošao kroz dve ozbiljne bolesti.

Tu je i Vikend priča – tri decenije nakon što je snimljen jedan od najvećih filmova sa ovih prostora “Lepa sela lepo gore”, podsećamo na razgovor Branka Rosića sa Srđanom Dragojevićem i dotad neispričanim detaljima sa snimanja.

Baš ovih dana je pala poslednja klapa njegovog novog filma “Osmi mart”, po priči Rumene Bužarovske, koja ima novi tekst na Velikim pričama u kom piše: “Zašto nisam poslala listu najboljih romana na ovim prostorima, i zašto sada ipak biram svoj omiljeni, vršnjački.”

Opet (naravno), Rumena Bužarovska ne piše (samo) o izboru 100 romana – obavezno pročitajte.

Uz ovakav tekst čuvene spisateljice je lako da se vratimo na ono što je nama sve vreme ipak najvažnije: čitanje. 

Pa ako već niste, iskoristite priliku da se pretplatite na Velike priče, ove nedelje po ceni od trideset i tri evra za godinu dana.