Po njemu bi filter na Instagramu trebalo da dobije ime

Tu fotografiju niste videli samo ako niste prisutni na društvenim mrežama. Stari mediteranski zid sa jedne, skoro identičan zid sa druge strane, uzan prolaz između njih i stepenice koje vode u more. Čudo je da na Instagramu, na primer, ili nekoj drugoj društvenoj mreži, ne postoji filter koji se zove „Rovinj“ i koji će vas automatski smestiti na ovo mesto, ono jedno mesto na koje se ne ostaje ravnodušnim, čak i onda kada se protivite svim globalnim trendovima.

Zalazak sunca, kamene klupe u svakom gradiću Jadranske obale, sa ove „naše strane“ naravno, od Tršćanskog zaliva i Istre na severu, pa sve do ušća Bojane u Jadransko more, biće neka tačka koja traži svoje mesto u albumima sećanja, zbog čega i verujemo da je samo Jadransko more pravo more, i da nigde more nije tako slano kao što je na Jadranu, i da nigde more ne miriše kao more, osim na Jadranu.

Letovanja na jadranskoj obali su deo porodičnih priča, sećanja na neka lepša vremena, naravno da su uvek određena nostalgijom, ili za nove generacije nasleđenom nostalgijom na vremena koja je neka druga stvarnost iskvarila. Zato je letovanje na severnom delu Jadrana, na hrvatskim obalama, često bilo kontroverzno, opterećeno teškim temama i brigama, a opet je mamilo, poput zabranjenog voća, u vreme kada se meri ko gde letuje, da li odmarajući uz obalu naručuje „špricer“ ili „gemišt“… I to je priča koja, baš kao ovo piće koje je uvek isto, ali nema uvek isti ukus, ima dve strane. Ovo je priča o onoj lepšoj. I ukusnijoj.

Posebno kada kuva, i ovo više nije metafora, stara nona. Ako priča krene od Istre, danas se do nje dolazi kroz tunel „Učka“ – nećemo sada o tome da li je to granica Balkana i Evrope, takvih granica ionako ima bezbroj – koji je izgrađen tek sedamdesetih godina prošlog veka, pisala je Slavenka Drakulić. Prethodno bi se moralo popeti uskim putem iznad Opatije preko Veprinca do Vele Učke, pa se zatim spustiti do Lanišća i dalje, do Lupoglava.

A onda dolazi, opet citiramo Slavenku Drakulić, „taj osjećaj kao da lebdiš, ne zato što si lagan ili imaš krila nego jer si visoko iznad svijeta, da si uzvišen jer vidiš daleko, do plavičastih uzvisina na horizontu gdje se na zapadu kriju Kopar i Trst, pa prema jugu i istoku daleko, skoro do mora, do Rovinja, Poreča, čak do Pule…“

E sad, ako Dalmacija diše morem, Istra diše kamenom i, kako bi neko rekao, hranom. Jedan poznati gastronomski putopisac smatra da se na prostorima bivše Jugoslavije najbolje jede upravo na jugu Srbije i u Istri. Jedno je asocijacija za roštilj, a ovo drugo za morske specijalitete.

Popnite se unutrašnjim putevima, dalje od obalnih naselja prepunih turista, i naći ćete se u pejzažu koji izgleda kao da je ispao iz neke srednjovekovne minijature: gradići stisnuti na vrhovima brežuljaka, crkvice od sivog kamena, vinogradi koji se spuštaju u dolinu…

Ovde se, u malom mestu po imenu Hum – koje sa ponosom nosi titulu najmanjeg grada na svetu – i dalje čuva glagoljica, staro slovensko pismo čiji tragovi krase kamene ploče duž takozvane Aleje glagoljaša. Tim putem, oivičenim spomenicima koji svaki predstavljaju jedno slovo, hoda se kroz istoriju pismenosti kao kroz otvorenu knjigu. A kad padne veče i lokalci vas pozovu za sto, tamo gde miriše istarska peka i kuva se čorba od divljači, shvatite da je Istra svet u kojem se prošlost ne izlaže iza stakla, nego se servira u tanjiru.

Mala industrija konoplje, tradicionalna rakija biska začinjena imelom, muzeji posvećeni destilaciji – sve to čini Istru mestom u kojem se, gotovo neprimetno, susreću davna tradicija i savremena radoznalost.

Istarska sela nemaju spektakularne fasade niti monumentalne trgove kojima se diče primorski gradovi. Njihova lepota je introvertna: kamena kuća sa dvorištem u kom raste smokva i naravno – miris tartufa.

A negde između Splita i otvorenog Jadrana leže ostrva, neko je to primetio, čija imena zvuče kao stihovi – Vis, Hvar, Korčula… Kornat, Molat, Dugo ostrvo… Turizam je, naravno, promenio mnogo toga. Nove marine, restorani s Mišlenovim zvezdicama, hoteli, sve to postoji i ima ih sve više.

Jadranska obala je dobila turističku masku, a kada se ta maska skine ostaju kamene uličice, ribarski brodovi (brodice) i masline. Ko je makar jednom probao domaće ulje, umočeno parče hleba, malo pomidora, zovite ga slobodno paradajzom, raskrstio je sa deklaracijama. U principu, restorani u ovim predelima formiraju jelovnike oko te ideje – da je najveći luksuz, u suštini, sasvim jednostavna stvar, samo dovedena do savršenstva.

Dalje na jug, tamo gde se borovi naginju nad more, a kamene palate čuvaju grbove porodica koje više ne postoje, leži Korčula, ostrvo koje legenda vezuje za ime Marka Pola. Bez obzira na to koliko je istorijski dokaziva priča o njegovom rodnom mestu, sam grad Korčula, sagrađen u obliku riblje kosti kako bi ulice hvatale povetarac a odbijale buru, dovoljan je razlog da mu se posveti dan – ili nedelja.

Ovde se osećaju uticaji Puta svile, onog velikog toka ideja, začina i priča koji je, makar u mašti, prolazio kroz ove vode. U restoranima s pogledom na Pelješki kanal služe se jela koja spajaju jednostavnost dalmatinske kuhinje s neočekivanom, gotovo orijentalnom notom, dok se čaše pune belim vinima i autohtonim sortama.

Arhipelag oko Korčule, niz nenaseljenih ostrvaca razbacanih poput kamenja, otkriva se najbolje s vode, tradicionalnim drvenim brodom. U tim trenucima, kada se sunce spušta iza poslednjeg grebena, jasno je zašto ljudi kažu da se Jadran ne posećuje – da mu se prisustvuje.

Sam grad Korčula, sa svojim uskim ulicama koje se granaju od glavne poput rebara ribe, čuva i danas tragove nekadašnje pomorske moći – kule, gradske zidine, palate čiji kameni balkoni gledaju na kanal prema Pelješcu. Legenda o Marku Polu, ma koliko istoričari o njoj raspravljali, ovde nije samo turistička anegdota. Ovo nije priča o istorijskim istinama.

Ono što spaja Vis, Istru i Korčulu – i, uostalom, čitavu jadransku obalu – nije samo more. Razgovor sa konobarom ili ribarom lako preraste u priču o dedu koji je plovio do Argentine, ili o kući koja i danas čuva miris čamca izgrađenog rukama pradede.

Turizam jeste promenio mnogo toga. Ali to i jeste suština obale koja nas privlači, jer u suprotnom o njoj ne bi toliko knjiga bilo napisano, niti bi toliko pesama bilo spevano.

Za one koji žele da ovu obalu dožive dublje od uobičajene turističke rute – kroz susrete s lokalnim porodicama, degustacije koje otkrivaju priču iza svakog jela, ili boravke u prostorima koji spajaju nasleđe i savremeni luksuz – priceless.com nudi iskustva osmišljena upravo za takav, spori i pažljiv način upoznavanja jednog mesta. Jer, kao i svaki slojevit predeo, i ova obala se najviše otvara onima koji joj priđu bez žurbe.