Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste ćemo svakodnevno, celog leta, objavljivati na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Mirjana Narandžić, pesnikinja, kopirajterka i samoproglašena hroničarka pop kulture, rođena 1992. godine u Beogradu (sticajem okolnosti jer Obrenovac nema porodilište).
Studirala Srpsku književnost sa komparativnom književnošću na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pa kao i svi ljudi koji čitaju, pomislila da sigurno ume i da piše.
Iza sebe ima tri zbirke poezije „Nema veze“, „Da se ne javim uvek“ i „Spoticanja“. Radi na četvrtoj, ali prvo mora da proveri da li se dopada ljudima čije joj je mišljenje važno ali i da nađe izdavača.
Trenutno kada ne piše poeziju, piše reklame, od kojih ste neke sigurno videli što na internetu, što na televiziji, što na bilbordima.
Ovo je njen izbor:
***
Ovaj će spisak malo biti “na prvu loptu”, jer ste ipak pitali osobu koja je išla na Filološki fakultet, smer Srpski jezik i književnost sa komparativnom književnošću, pa dakle ima svega i lektire, i onoga što će, nadam se, u nekom trenutku postati lektira, to jest onoga što bih ja volela da bude lektira.
Biće i malo ličnog izbora, jer ste ipak pitali i osobu koja se bavi komunikacijama i koja je shvatila da se kada se razmišlja o Top 10, najčešće i razmišlja o imenima koja su velika već desetinama godina, a trebalo bi se čini se, razmišljati i o onima koja će to tek postati. Tako da, u nastavku je moj Top10, za koji nisam sigurna da, da ste me pitali nekog drugog dana, ne bi izgledao drugačije.
Izbor: Mirjana Narandžić
Deset romana
1
Prokleta avlija
Ivo Andrić, 1954.
“Prokleta avlija” Iva Andrića jer niko ne piše kao Andrić. “Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid.” Ja tu rečenicu pamtim od 4. godine gimnazije. Čak nisam morala ni da proverim kako ide. Ni ta, ni ona iz onog poznatijeg romana, al’ hajde da ne bude baš sve opšte mesto od prvog predloga.
2
Porodični cirkus
Danilo Kiš, 1972.
„Porodični cirkus” Danila Kiša, jer tu onda mogu da stavim 3 njegova dela (“Rani jadi”, “Bašta pepeo”, “Peščanik”), iako nisu sva tehnički baš romani, zato ga i ovako bezobrazno provlačim kao trilogiju.
3
Semper idem
Đorđe Lebović, 2005.
„Semper idem” Đorđa Lebovića jer je to poslednji tako veliki roman u našoj književnosti, kad kažem našoj, mislim na ovom jeziku, kad kažem veliki mislim na temu koju obrađuje.
4
Sitničarnica Kod srećne ruke
Goran Petrović, 2000.
“Sitničarnica Kod srećne ruke” Gorana Petrovića jer sam uvek želela da imam rečenicu kao Goran Petrović i jer mislim da smo Gorana Petrovića prerano izgubili.
5
Fama o biciklistima
Svetislav Basara, 1987.
“Fama o biciklistima” Svetislava Basare jer je to verovatno jedina knjiga na ovom spisku posle koje nisam bila sigurna da li sam sve razumela, pa sam morala da je pročitam opet, pa sam slušala profesora Aleksandra Jerkova kako priča o njoj, i sad sam potpuno sigurna da mi je drago što postoji.
6
Ciganin, ali najljepši
Kristian Novak, 2016.
“Ciganin, ali najljepši” Kristiana Novaka, jer vas od njega zaboli nešto što niste ni znali da postoji, a usput i shvatite da skoro pa razumete međimurski dijalekat, iako ga formalno verovatno niste učili (tj. nismo, mi sa ove strane Dunava).
7
Štefica Cvek u raljama života
Dubravka Ugrešić, 1981.
“Štefica Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, jer su mnoge stvari o ženama, ljubavi i očekivanjima od života napisane pre nego što smo imale “Seks i grad”.
8
Mamac
David Albahari, 1996.
“Mamac” Davida Albaharija, jer mora Albahari, pa kad već mora neka to bude “Mamac”. I jer je kao Beket. Samo bolji.
9
Hotel Zagorje
Ivana Simić Bodrožić, 2010.
“Hotel Zagorje“ Ivane Bodrožić, jer se o ratu može pisati i bez velikih bitaka, generala i istorijskih prekretnica, ali tako da su publici rat i odjeci rata konstantno napameti.
10
Schindlerov lift
Darko Cvijetić, 2018.
“Schindlerov lift” Darka Cvijetića jer, kao i “Hotel Zagorje”, podseća da se neretko najveće tragedije skoro nikada ne dešavaju na mestima koja istorija pamti, nego na mestima gde ljudi pokušavaju da žive.
