Razmišljao sam pre par dana šta je to što brojne korejske serije (“Hellbound”, “All Of Us Are Dead”, “Kingdom”, “Moving”, “Revenant”… da pobrojim samo neke koje mene oduševljavaju) čini ultimativno svežim i zanimljivim, a da naoko sve one deluju kao da gledate “staru dobru televiziju” kada niste mogli da dočekate sledeću epizodu. I mislim da je to njihova suštinska staromodnost – dečko voli devojku, dečko želi da spase devojku, dobar dečko protiv lošeg dečka, “mean girls” protiv neke sirotice, majka želi da zaštiti sina, otac ćerku, gorećemo u paklu…
Ne priča se mnogo o nečijim pravima, ali se zato puno toga zasniva na nečijoj odgovornosti. Ne priča se o polovima, naročito onim između muškog i ženskog (and beyond). Nema gej parova, ali nema ni priče o tome da ne treba da ih bude, niti se iko raspituje gde su. Čak i najmodernije korejske serije žive u nekoj vrsti samoizolacije, u lažnom “TV svetu” iz osamdesetih, nenačetom korozijom stereotipnih postavki braka, porodice, veze, muškog, ženskog…
Vi možete da im zamerite tako nešto, to nedržanje koraka sa (“američkim”) modernim vremenima, da ih nazivate kukavicama, regresivnim društvom, patrijarhalnim totalitaristima… Sve to (može da) stoji. Ali više deluje da su oni sve to namerno ostavili po strani, jer su shvatili da su sve najbolje američke serije poslednjih godina one koje se eksplicitno ne bave “woke” temama, već nalaze načina da sve te teme ne pomenu, provuku ili sakriju iza onoga što je njihova glavna tema (s tim u vezi, najveći deo najlošijih američkih serija su baš one koje se eksplicitno bave samo “woke” propagandom i, nažalost, ničim drugim).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
