Svaki put kada se igra Svetsko prvenstvo u fudbalu događa se isti paradoks.
Većina gledalaca silno se raduje neuspesima favorita, pogotovo kada se oni događaju u utakmicama na ispadanje. Jer, šta je logičnije nego radovati se uspehu slabijeg, a oni jači ionako imaju na glavi dovoljno putera na glavi.
Nekoliko dana kasnije ista ta većina gledalaca nervira se zato što u završnici gleda nezanimljive utakmice, u kojima je jedna ekipa toliko očigledno nedorasla, da se ni onaj bolji tim ne trudi.
Nije iznenađujuće da se slične stvari retko događaju tokom regularne sezone, na primer u Ligi šampiona. Tada je uz ekrane iskusna i isprofilisana fudbalska publika, u kojoj su manje-više svi nekad u mladosti upali u istu populističku zamku, i posle toga se opametili.
Jer svako ko gleda i stvarno voli fudbal ima dva jasna kriterijuma – pre svega da pobede njegovi, a pate direktni rivali, a zatim da celo proleće pršti od utakmica vrhunskih ekipa. To ne znači da želi da gleda uvek iste – Ajax, Villarreal, Tottenham bili su u prethodnih desetak godina nosioci svežine – ali te nove ekipe moraju da budu vredni svog mesta u završnici, a ovi timovi su svoje uloge i te kako umeli da iznesu. Otprilike kao Maroko na prošlom i ovom Mundijalu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
