Budućnost sveta lomi se na Tajvanu

Bitka za dominaciju nad planetom u 21. veku vodiće se u Tajvanskom moreuzu. Kina ne može da postane najjača sila na svetu bez Tajvana, SAD ne mogu da ostanu planetarni hegemon ako ispod njihovog kišobrana nije „nepotopivi nosač aviona“, kako je Tajvan definisao američki general Daglas Mekartur tokom Korejskog rata. Američki i kineski generali slažu se da u sledećoj deceniji može da bukne rat na zapadnoj obali Pacifika dok se na obe strane navikavaju na ideju da bi moglo da dođe do konflikta.

Tajvan je već jednom bio moneta za potkusurivanje u odnosima Vašingtona i Pekinga i zato u Tajpeju strepe od Donalda Trampa, trgovca zalutalog u politiku, dovoljno narcističnog i naivnog da zbog jednog ili par unosnih kratkoročnih poslova dovede u pitanje geostrateške prednosti i pozicije SAD na duge staze.

Formoza je platila cenu uspostavljanja relacija između SAD i Kine jer su je Amerikanci žrtvovali da bi odvojili Peking od Moskve. Tajvan je izgubio mesto u UN a Vašington je priznao Narodnu Republiku i „otpriznao“ Tajpej, potez koji će slediti, jedna za drugom, gotovo sve države. Trenutno samo 12 država priznaje Tajvan. Inicijator i kreator američko-kineskog približavanja Henri Kisindžer je do kraja svog života bio oslovljavan u Pekingu kao „stari dobri prijatelj kineskog naroda“.

„Posle kineske patke, mogu da pristanem na sve“, jedna je od duhovitih izjava Henrija Kisindžera, koja se i dalje prepričava u diplomatskim krugovima, nakon večere u Pekingu kada se sa Džou Enlajem dogovarao o detaljima istorijskog susreta Mao Cedunga i Ričarda Niksona.

Trampove izjave ne mogu da se uzimaju ozbiljno jer on sam sebe demantuje nekoliko puta u toku dana. Međutim Trampova implicitna opaska da je Tajvan daleko da bi se SAD borile za njega u momentu kada već ratuju sa Iranom, koji je više-mane jednako udaljen koliko i Tajvan (naravno Iran od istočne obale SAD a Tajvan od zapadne obale), prilično je indikativna.

Na osnovu izveštaja sa susreta Sija i Trampa proizašlo je da je kineski predsednik održao dugu lekciju njujorškom tajkunu. „Pričali smo toliko o Tajvanu da mi se čini da sad znam više o toj zemlji nego o bilo kojoj drugoj“, požalio se Tramp svojim saradnicima.

Ipak, pravi test za Trampa će biti odobrenje isporuke oružja Tajvanu u vrednosti od 14 milijardi dolara. Ta odluka američkog predsednika poprimila je mnogo veći politički značaj od vojnog, tim pre što se približavamo izbornoj godini na Tajvanu i kongresu Kineske komunističke partije na kojem će Siju biti overen i četvrti petogodišnji mandat.

Državni sekretar Marko Rubio i američke obaveštajne službe objašnjavaju već duže vreme Trampu da svaka koncesija Pekingu ne vodi ka stabilnosti ili smirivanju situacije već povećava apetit Kineza i ohrabruje Sija da nastavi sa svojom agresivnom politikom. Istovremeno, svaki ustupak Kini obeshrabruje američke saveznike u Aziji i podriva poziciju SAD kao njihovog zaštitnika.