Jednom je jedan čovek svakog dana dolazio pred vrata žene koju je voleo. Kucao je i uporno, sa nadom, izgovarao: „Ja sam.“
Ali vrata su ostajala zatvorena.
Tako danima…
Jednog dana ponovo je pokucao. Ali kada su ga upitali: „Ko je?“, on je odgovorio: „Ti“. I vrata su se otvorila.
Ovo nije još jedna priča o ljubavi. Ovo je priča o trenutku u kom čovek prestane da izgovara „ja“ i počne da govori „ti“.
Postoji li uopšte taj trenutak?
Ili se samo nadamo da postoji?
Jer ako postoji, onda u njemu više nema preispitivanja. Ni vraćanja u sebe. Ni mere.
Ako postoji, onda je to trenutak u kom prestajemo da vidimo jasno. A čovek koji ne vidi jasno – ne sumnja. On nedvosmisleno veruje da vidi istinu.
Dakle, ko smo kada volimo?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
