Nedavno sam gledala neke svoje slike iz srednje, pa mi je došlo da vrištim. Ne zbog jezivih modnih izbora, pretankih obrva ili kontroverzne frizure (nije, bila je normalna), već zbog mog stasa. Naime, jasno se sećam tih godina, koje sam provela u snažnoj veri da treba da smršam. Ne da sam debela, ali da uvek imam tih „nekoliko” kilograma viška. Generalno sam okej, ali eto kad bih bar malo, samo malo, vidiš ovu bretelu kako se useče, e kad bi samo još tih par kila izgubila, sve bi bilo super. A sada, iz ove perspektive, deluje mi da sam bila mršava. Sadašnja ja bi tadašnju ja odvela na pljeskavicu, iako je tadašnja jela stvari koje sadašnja ne sme ni da prizove u svest, jer će se odmah pojaviti na njenom stomaku ili guzici.
I tako jebeno celog života. U međuvremenu sam menjala kilaže, raspon mi je nekih petnaestak kila, od „nisam debela, samo sam krupna” rekorda na vrhuncu insulinske rezistencije, do „jesi li ti na heroinu” mršavosti zbog leka protiv iste te insulinske rezistencije. Menjala sam i nivoe svoje fizičke spreme, od trkačice i vežbačice, do kauč krompirka koja ustaje samo kad baš mora. Samo jedna stvar se nikad nije menjala: to što nikad, ali baš nikad nikad nikad nisam bila zadovoljna svojom kilažom.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
