Dobro se sećam i scene, i boja, i maske, i onog narandžastog opasača, i pustinje, i kako su mediji o tome izveštavali kasnije, i nadimka “Džihadi Džon”, i globalne fascinacije njegovim londonskim akcentom, obrazovanjem i licem iza maske, i koliko je snimak bio jeziv iako kamera nije snimila sam čin.
Javna, internetom amplifikovana, egzekucija – preciznije, odrubljivanje glave – bila je jeziva te 2014. godine, uprkos tome što, niti je bila prva, niti je bila najgore što si mogao da nađeš po raznim, mračnim ćoškovima interneta.
Njena jezivost se ogledala u tome što je nekako bilo nedvosmisleno jasno da je to ubistvo, to parče “njuza”, bilo pravo i pred našim očima, u žiži, iako hiljadama kilometara daleko, što bi inače često bio razlog da na neke stvari malo ili nedovoljno reagujemo.
Nisu nam toliko važni izveštaj o požaru u domu za stare u Oslu ili vesti oko zemljotresa sa stotinu mrtvih na “tamo nekom ostrvu”, ali jesu stvari koje su opipljivije, vidljivije i jasnije.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
