Kontinent u centru globalnog ciklona

Gledajte i slušajte podcast “Pantelićev georeport” na YouTube, Spotify i svim striming platformama

Pred vama je 19. izdanje Georeporta na portalu Velike priče. U ovoj epizodi se bavimo Afrikom, puč u Nigeru je samo povod. Pitanje Afrike, ili još bolje rečeno – Afrika, poprilično je potcenjeno u Evropi i pored toga što je verovatno jedno od krucijalnih pitanja za Stari kontinent. Evropa je prva destinacija mladih Afrikanaca i do kraja ovog veka ćemo imati blizu tri milijarde Afrikanaca dok će Evropljana biti šest puta manje. Uz to, stanovnici našeg kontinenta će biti dva i po puta stariji u proseku u odnosu na afričku populaciju.

Takođe, Afrika je kontinent na čija su bogatstva bacili oko ne samo Evropljani već i Kinezi, Rusi, petromonarhije iz Persijskog zaliva, od Saudijske Arabije preko Ujedinjenih Arapskih Emirata do Katara, a svoju ulogu, pogotovo u Afričkom rogu i u mediteranskom pojasu igra Turska.

Afrika je vekovima bila izložena predatorima sa drugih kontinenata, pohlepnim na njene ogromne resurse, od ljudskih (gotovo tri veka su tamnoputi Afrikanci bukvalno bili „lovina“ trgovaca robljem) do prirodnih bogatstava. Danas je ponovo u centru globalnog ciklona iz nekoliko razloga: retkih metala i minerala neophodnih za nove i visoke tehnologije, ali i zbog prozelitizma – islamskog i hrišćanskog.

Nekada su se o afričke zemlje i njihova bogatstva otimale evropske države, počev od Velike Britanije i Francuske, preko Portugalije i Španije, do Nemačke i Italije, a danas se pored evropskih i američkih multinacionalnih kompanija nadmeću Rusi, Kinezi, Turci i petromonarhije iz Persijskog zaliva. U prljavom ratu nauštrb običnih ljudi u Africi, zloupotreba religije ili, još preciznije, upotreba rigidnog islama od strane petromonarhija iz Persijskog zaliva (često sponzora i finansijera islamističkih terorističkih organizacija) za ostvarivanje interesa deo je svakodnevice.

Rusija i Kina već godinama sebe predstavljaju kao zemlje koje nemaju kolonijalnu mrlju u svojoj prošlosti i zbog toga su, navodno, iskreni prijatelji afričkih zemalja. Ne samo da to nije tačno (Rusija je imala kolonije na američkom kontinentu, Aljasku i deo Kalifornije je prodala SAD, a da ne govorimo o kolonizaciji Sibira, dok je Kina kolonizovala Tibet, Sinkjang, deo Mongolije) već propagandne mašine u Moskvi i Pekingu, ali i u zalivskim petromonarhijama, predstavljaju, pre svega, Francusku, ali i druge evropske zemlje kao neokolonijalne izrabljivače.

Koristeći žeđ za vlašću i bogatstvom lokalnih vođa, rasejanost Evrope i Amerike, Rusija ali i Kina sprovode novi vid kolonijalizma tout court, dok Turska i zalivske petromonarhije rade na realizaciji partikularnih interesa u zonama za koje su posebno zainteresovane, uglavnom Sahel, Afrički rog, južni Mediteran. Kao što se videlo u Libiji ali i u Sahelu, novi „kolonizatori“ vode posredničke ratove koristeći vojne milicije, islamiste, lokalne satrape, a tu su ponekad i lideri koji bi zaista želeli da donesu mir i prosperitet svojim napaćenim zemljama.