Lang Langa sam sreo pre nekih dvadesetak godina. U dvorani Berlinske filharmonije. Wilfried Strehle, solo violista orkestra Berlinske filharmonije me je poveo da u dvorani čujemo kako se usvirava veliki pijanista, za svoj resital iste večeri. Nas dvojica smo bili potpuno sami u prelepoj dvorani. Lang Lang je svirao skale!
Ali kako?! Bez žurbe, neverovatno muzikalno, sa puno tonskih nijansi, izražajno, kao da je neki najplemenitiji komad za klavir. Trideset minuta čiste magije. Tada smo se upoznali, da bi posle koncerta i popričali. Bio je čista srca, drag, skroman, spontan. Svirao je nestvarno.
Na kraju večeri me je pozvao da dođem na njegov koncert u Zagrebu, nakon nekoliko meseci. Otišao sam naravno, malo smo se družili preko dana u Interkontiju, ali uveče, nakon koncerta oko njega je već bila svita od troje ljudi, kao i majka, koji su ograničili pristup inače razdraganoj publici.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
