Biće da nešto, kao što umeju, nisu išli vozovi, to je jedini razlog zašto sam kročio u međugradski – pa još i međunarodni, možeš misliti! – autobus. Mora biti da je bus, u godinama kada se nije imalo za avion i kada se nije imao automobil, bio jedina preostala opcija za put do mora.
Traume se, to ćemo utvrditi u tih desetak i kusur sati, ne leče izlaganjem izvoru traume, pa tada svakako nisam zavoleo autobuse, naprotiv. Ali sam, sasvim moguće, prvi put zavoleo jedan grad.
Prvi put? Mogu li se stvari, pa i naseljena mesta, zavoleti više puta, a da se od njih u međuvremenu ne odljubite? Mogu, zapravo, gradovi su često kao dobre pesme koje čujete na radiju i zaboravite na njih, pre nego što se, godinama kasnije, magično pojave u vašem životu, i imate utisak kao da su uvek bile tu.
Autobus, dakle, i grad.
Ukazao se u daljini a onda je odjednom bio svuda, kao da ima samo centar – čaršiju – i ništa više. Bilo je vruće i ljudi su bili nervozni, cegeri puni odavno otopljenih sokova i polupojedenih grickalica nestrpljivo su odbrojavali sate makar do granice, ako ne do crnogorskog primorja, i taj je grad bio još samo jedna prepreka koju treba savladati.
Verovatno sam bio jedini koji je pažljivo upijao svaki ćošak u tim uskim, zakrčenim ulicama.
Zašto mi se, a prošli smo u tom trenutku kroz pola Srbije, zašto mi se dopao Novi Pazar?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
