Ako nisi članica EU, tvoj nacionalizam jednostavno nije konkurentan. I to Srbija najbolje oseća u redovnim prepucavanjima sa Hrvatskom i odskora sve redovnijim sa Bugarskom. I kad je u pravu. Sa reaktivnim i isfrustriranim nacionalizmom koji baštini ideologiju gubitničkih devedesetih godina, Srbija će teško u EU, dok istovremeno nijedna članica EU sa evropskog istoka neće biti izbačena iz EU zbog svog takozvanog suverenizma, odnosno nacionalizma koji je unela u EU i istovremeno ga učinila konkurentnim. Popujućim i uslovljavajućim prema onom ko nije u EU, a s kojim se ima istorijskih nejasnoća. Uprkos svim zamerkama Orbana i Fica Briselu, teško je zamisliti da Mađarska i Slovačka napuste EU. Fico smatra da bi Slovačka imala koristi od neutralnosti, ali i da ta odluka nije u njegovim rukama.
Pa i Bugarskoj je lakše da isporučuje zahteve Severnoj Makedoniji u vreme briselske birokratije nego što je to mogla u vreme Titove diplomatije.
Kad čuje ženu koja peva u kupatilu, pravi ljubitelj muzike neće proviriti kroz ključaonicu, nego će staviti uvo na vrata. Kad te sačeka ovakva poruka kojom je obmotana čokoladica u jednom kafeu u Sofiji, ona postaje mnogo senzibilniji grad od srpskih stereotipa o Bugarskoj i njenoj prestonici. A mene je baš takva poruka sačekala aprila 2016. u bugarskoj prestonici. Sa bugarskim kolegama pričali smo naravno i o fudbalu – o golu Radanovića na „Poljudu“, o Plamenu Getovu i Mitru Mrkeli, o velikim utakmicama Crvene zvezde i CSKA protiv Bajerna, popismo po jednu i za pokoj duše velikog Trifuna Ivanova koji je preminuo nekoliko meseci ranije, koji je s Hristom igrao u onom moćnom bugarskom timu iz Amerike gde su bili i Lečkov, Kostadinov i Balakov. I kad je cela Srbija navijala za Bugarsku.
To je bilo vreme kad su i Nikolić i Vučić podržavali Vuka Jeremića u kandidaturi za prvog čoveka UN, dok su Bugari imali svoju favoritkinju – Irinu Bokovu. Iako tada nije postojala konstrukcija „srpski svet“ koju su Vučićevi ideolozi preuzeli od „ruskog sveta“, nije da nije postojao nekakav srpski svet meke moći, nekontroverzan i koji se ogledao kroz bugarsku pozitivnu percepciju Bregovića, Kusturice, Đokovića, Cece… Čak sam u Sofiji tad čuo formulacije kao što su „evropeizacija političkog jezika SNS“, „šaronovska varijacija modela kako nacionalista rešava probleme“ i kako su „modernizacija i evropeizacija nemoguće bez čvrste veze s narodom“. I da, onda sam čuo i zapamtio paradoks – u Bugarskoj postoje jaka proruska osećanja koja neće ugroziti članstvo u EU i NATO-u. Bugarska politika je „u okviru pažljivosti šta kaže Brisel“. Bugarska ne želi konfrontacije, a tadašnji premijer Borisov bi, kako mi kaže kolega, da bude lični prijatelj bar sa pola stanovnika Bugarske.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
