“Who is the monster and who is the man”, odzvanja mi u glavi godinama, tamo negde s kraja devedesetih godina prošlog veka, kada nisam ni znala kako bih napisala tu rečenicu, ali mogla sam da je ponovim unutar melodije koju sam do tada čula bezbroj puta. Pevala sam je, verovatno, onako, po “Vuku”, “hu iz d manster end hu iz d men”.
To je pesma iz jednog od poznatijih (ali ne najpoznatijih, svakako) Diznijevih crtanih filmova – “Zvonar Bogorodičine crkve”, nastao po romanu “Bogorodičina crkva u Parizu” čuvenog francuskog književnika, Viktora Igoa.
Savremeni tumači popularne kulture imali bi verovatno dosta toga da zamere ovom crtanom filmu, i svakako on ne bi bio “dobro” ostvarenje ako ga sagledavamo po savremenim, “woke” i “postwoke” parametrima, gde ovu potonju reč koristim kao nekakvu pervertiranu verziju prve.
Ali kad se sve to ogoli od savremenog trenutka, kada zaboravimo šta sve znamo, ostaje ta jedna, uvek aktuelna i univerzalna, priča o dobru i zlu.
U čitavu priču uvodi nas, sad već zaista čuvena (čuvenija i od samog filma) uvodna pesma “Bells of Notre Dame”, kojom Klopen, lutkar, daje kontekst – grupa Roma ilegalno je ušla u Pariz i upala u zasedu Kloda Frola, ministra pravde i njihovih vojnika.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
