Rešenje za Ukrajinu? Ko će više da se dodvori Trampu

U Moskvi je Evropa u potpunosti zamenila SAD u ulozi najvećeg neprijatelja Ruske Federacije. Povratak Donalda Trampa na vlast u Vašingtonu promenio je kompletan propagandni narativ Kremlja i medija pod njegovom kontrolom: Evropa je odgovorna za sve jer stimuliše ratnu histeriju, trku u naoružanju i pre svega Ukrajince da se bore protiv Rusije.

Šef diplomatije Sergej Lavrov u poslednjem intervjuu datom “Komersantu” optužio je evropske lidere da žele da pretvore sukob u Ukrajini u Trampov rat i da čine sve da navedu Trampa na stranputicu. Lavrov je otišao toliko daleko da se zgrozio nad prgavim ponašanjem Evropljana prema SAD.

Evropljani su u Rumuniji i Moldaviji pokazali da više nemaju nameru da tolerišu ili da prelaze ćutke preko ruskog napada na univerzalne vrednosti i hibridnog rata protiv članica EU i u zemljama kandidatima za članstvo. Predstojeće usvajanje 19. paketa sankcija prema Rusiji, na čijem su nišanu dva energetska ruska kolosa – Rosnjeft i Gasprom – kao i odluka da se do 2027. godine u potpunosti zabrani upotreba i tranzit ruskog gasa u EU, ukazuju da se odnosi između vodećih država članica EU i Rusije neće vratiti na prethodni period, niti će biti “business as usual” sve dok je aktuelni režim na vlasti.

U međuvremenu, svi su naučili lekciju – i Rusi, i Ukrajinci, i Evropljani – da je za realizaciju ciljeva potrebno pridobiti SAD na svoju stranu, a to je moguće samo kroz dodvoravanje i ulizivanje Trampu i izbegavanje bilo kakvog suprotstavljanja predsedniku SAD.

Tramp se ne ponaša od početka svog mandata kao saveznik EU i Ukrajine, i to se neće promeniti. Najviše što mogu da učine evropski lideri jeste da doprinesu da Tramp bude koliko-toliko distanciran od Putinovih planova za okončanje sukoba ukazujući na mesta gde ruski predsednik želi da prevari američkog kolegu i da je mnogo efikasniji pritisak na Moskvu nego na Kijev za postizanje koliko-toliko pravednog i dugotrajnog mira.

“Tramp bi mogao da hoda sa štiklama na visoku potpeticu po stomaku EU i niko se u Evropi ne bi žalio”, slikovito se izrazio jedan evropski diplomata, opisujući odnos između Vašingtona i Brisela, obeležen pravilima da ne treba protivrečiti Trampu, ne treba ga iritirati i niti kritikovati javno.

Slično se ponaša i Putin, pre i posle samita na Aljasci – predsednik Rusije koristi svaku priliku da u javnim nastupima hvali predsednika SAD, bilo da se radi o liderskim, pregovaračkim i državničkim kvalitetima Trampa ili o njegovoj istorijskoj ulozi. Putin je u potpunosti usvojio Trampovu teoriju da sa njim u Beloj kući ne bi bilo rata između Rusije i Ukrajine. Ruski predsednik se u više navrata ponudio da pomogne u bliskoistočnom teatru i sa Iranom, ali je svaki put naišao na zatvorena vrata u Beloj kući, tako da mu nije ništa drugo ostalo nego da i on predloži Trampa za Nobelovu nagradu za mir.

I dok Putin pazi da ništa ne kaže što bi moglo da naljuti Trampa, režimski epigoni, poput najpopularnijeg ruskog televizijskog voditelja, Vladimira Solovjova, u javnim nastupima za domaću publiku pokušavaju da kompenzuju Putinov vokabular prema američkom predsedniku frontalnim napadima u kojima se uzdiže ruski predsdnik a ocrnjuje ili ismejava, po potrebi, Tramp.