Kako su UN postale leglo despotija i korupcije

Bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija (UN) Dag Hamaršeld bio je u pravu kada je govorio da „UN nisu stvorene da nas odvedu u raj, već da bismo izbegli pakao”. Ujedinjene nacije nisu i neće odvesti planetu u eden, ali nemaju kapacitet, kredibilitet ni autoritet da spreče da svet ode u pakao. Štaviše, UN su sve bliže tome da postanu instrument diktatorskih i kleptokratskih režima, čiji je konačni cilj da unište ili pokore slobodni deo čovečanstva i ponište sva dostignuća viševekovnih borbi za prava i slobode.

Kritikovati UN je kao pucati na „Crveni krst”. Međutim, kada autokratski režimi upotrebljavaju UN protiv Zapada, optužujući SAD i Evropu za sve zlo ovog sveta, onda je neizbežno reći šta su UN postale. U jednoj rečenici, to je licemerna organizacija čiji je jedini cilj da opstane i u tu svrhu spremna je da se „proda” svakom ko bi garantovao njeno preživljavanje.

Svoju zlatnu šansu UN su propustile u poslednjoj deceniji prošlog veka da se nametnu kao „svetska vlada”. Neuspesi u Jugoslaviji i Ruandi pokazali su sve slabe tačke svetske organizacije, odvlačeći je sve dalje od centra planetarne pozornice. Pokušaj reforme UN i njenog najvažnijeg tela – Saveta bezbednosti, simbolično nazvan „UN80″ sa potpisom generalnog sekretara Antonija Guteresa, samo je spisak lepih, ali neostvarivih želja.

Pre 30 godina, na Ist Riveru bio je red država sa ambicijama da postanu stalne članice Saveta bezbednosti ili da se izbore za reformu najvažnijeg tela UN, kako bi obezbedile svoje redovnije prisustvo. Danas te fotelje i reforme nisu ni približno privlačne kao što su bile.

Ruku na srce, diplomatija je generalno postala retko upotrebljavano sredstvo za rešavanje sporova. Vratili smo se u period upotrebe sile, ogoljene ili sofisticirane, i (zlo)upotrebe veta stalnih članica u SB UN. Treba prihvatiti realnost da je svet nastao posle Drugog svetskog rata, u kojem su stvorene UN, nestao. U tom smislu, UN su ono što su uvek bile – ogledalo realnosti međunarodnih odnosa. Problem je što u novoj stvarnosti one služe samo za manipulaciju.

Jedini domen u kome UN još uvek ima nekog smisla jeste tzv. low politics. Trenutno postoji preko 250.000 međunarodnih sporazuma i 2.000 regulatornih sistema koji omogućavaju svetu da funkcioniše kao celina: olakšavaju svakodnevni život ljudima, kompanijama, organizacijama, pospešuju trgovinu i regulišu pomorski i vazdušni saobraćaj. Ujedinjene nacije, uz mnogo ograda, imaju smisla i kao krovna organizacija humanitarnih agencija. Ali, kad dođemo do tzv. visoke politike, do velikih problema zbog kojih su osnovane, one su beznadežno impotentne.

ŠTA SU UJEDINJENE NACIJE?

Odgovor na to pitanje dobili smo prošlog leta, na 79. godišnjicu osnivanja te organizacije, odnosno stupanja na snagu Povelje iz San Franciska 1945. Generalni sekretar UN Antonio Guteres tog dana se nalazio u Kazanju, u Rusiji, na sastanku BRIKS-a gde ga je dočekao predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.

U čemu je problem, rekli bi neupućeni posmatrači? Problem je u tome što je Putin predsednik zemlje koja je naredila invaziju na drugu suverenu zemlju i članicu UN. Dakle, otvoreno je prekršio Povelju UN, čiji bi garant i čuvar trebalo da bude njen generalni sekretar. Dalje, Međunarodni krivični sud raspisao je poternicu za Putinom jer je optužen za ratne zločine. Reč je o Tribunalu koji je deo strukture UN i posledično – prvi čovek UN podriva i relativizuje odluke suda koji je deo organizacije na čijem je čelu.