“Priča sa reprezentacijom je za mene završena. Dao sam sve što sam mogao. Mnogo boli što nismo ništa osvojili“, rekao je Leo Mesi nakon poraza Argentine u finalu Kopa Amerika od Čilea 2016.
Argentina je izgubila finale na penale. Godinu dana ranije je izgubila još jedno finale Kopa Amerika. Još jednom od Čilea. I još jednom na penale. Godinu pre toga je izgubila finale Mundijala od Nemačke. Opet tesno i opet bolno. U sva tri finala nije bila lošija (nije dodu[e bila ni posebno bolja) i ne bi bilo nezasluženo da ih je osvojila. Mesi je bio kapiten u sva tri finala.
Skupilo mu se i digao je ruke od svega. Imao je tada 29 godina, 11 godina staža u reprezentaciji i oko 70 utakmica u plavo-belom dresu. Delovalo mu je da radi sizifovski posao. Iz savršeno sređenog ambijenta Barselone u kojem je bio centralna figura, došao je u poludivlje okruženje argentinskog saveza koji je godinama poput rđe nagrizao atmosferu oko reprezentacije.
Dovoljno je videti ko su mu bili selektori: Pekerman, Bazile, Maradona, Batista, Sabelja… Tu nije bilo jednog i po pristojnog trenera. Uglavnom ljudi prošlosti koji nisu razumeli da je Mesi sadašnjost i budućnost. Mudraci zaglavljeni u 20. veku sa najvećim fudbalerom 21. veka ispred nosa. Nisu umeli da ga koriste.
Generalno, ceo ambijent u Argentini oko Mesija tada je bio naopak. Neuspeh mu se iščekivao podjednako kao uspeh. Tada bi se pojavili mapetovci iz Maradonine ere i trućali kako je reprezentacija Argentine nešto teže i zahtevnije od Barselone i evropskog fudbala, kako je „Mesi samo jedan od mnogih u reprezentaciji“, kako tu ima igrača koji podjednako uspešno mogu da preuzmu odgovornost i razne jednačine koje su isključivale samo onu jednu najbitniju i najtačniju – prostrite reprezentaciju pod krampone Leu Mesiju.
Na ruku mu nije išao ni status u argentinskoj javnosti. Iznad njega nije bila senka, već oblak u liku Maradone. Dijego je bio „idolo del pueblo“ ili čovek iz naroda. Mesi nije. Kao mlad je otišao u Barselonu, bio je proizvod laboratorije evropskog fudbala što se većini Argentinca nije baš dopadalo.
Nije ostavio nikakav trag među argentinskim klupskim masama pa mu je popularnost u zemlji bila na nivou Tevezove kao još jednog „čoveka iz naroda“. Mesi je bio pomalo socijalno otuđen, nije se mnogo mešao sa narodom u Argentini, retko je i davao intervjue, delovao je otuđen i odrođen. Što najviše ima veze sa PR mašinerijom Barselone koja ga je kontrolisala.
Ako Nikola Jokić danas ili sutra mesijevski kaže: „Završio sam sa reprezentacijom. Dao sam sve što sam mogao, boli me što ništa nismo uradili“, imaće puno pravo. Kao Mesi 2016. godine.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
