Jalta na Aljasci

Evropska unija i njene najvažnije članice su investirale sav svoj geopolitički kapital u izgradnju multilateralizma i ove nedelje su primorane da se suoče sa trijumfom bilateralizma: američko-ruskim samitom na Aljasci, sa Evropom i Ukrajinom kao pukim posmatračima iz daljine. Nakon kraja Hladnog rata, prvi put se o Evropi odlučuje bez Evropljana. Sa samitom na Aljasci se drži opelo međunarodnom pravu i promoviše se “pravo sile”. Ko raspolaže silom sedi za stolom, ko je ima malo ili je nema uopšte nije ni u sobi.

Proteklih dana nemački kancelar Fridrih Merc, francuski predsednik Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer naizmenično su zvali Trampa i ubeđivali ga da je potrebno prisustvo Zelenskog i predstavnika EU. Uzalud, Tramp je odlučio da ovu partiju odigra jedan na jedan sa ruskim predsednikom Putinom.

Evropljanima je ostalo samo da potvrde principijelne pozicije da nije prihvatljivo da se o Ukrajini donose odluke bez Ukrajinaca, da agresor bude nagrađen i da zaustavljanje ratnih dejstava bude iskorišćeno od Rusije za novo naoružavanje, pozicioniranje i zatim novi napad. “Iskustvo nas uči da se Putinu ne može verovati”, suština je poruke evropskih lidera Trampu.

Izbor Aljaske podvlači bilateralni karakter samita. Ne postoji mesto na planeti koje ima tako jak američko-ruski prizvuk a uz to je prilično daleko od Ukrajine i Evrope a blizu Rusije. Nije za potcenjivanje ni činjenica da na američkom tlu nismo imali samit na vrhu Vašingtona i Moskve od 2010. godine kada su se na obali reke Potomak sreli Barak Obama i Dmitrij Medvedev.

Nema prostora za skandalizovanje. Toliko prozivani “korejski primer”, odnosno razgraničenje Severne i Južne Koreje, bio je plod bilateralnog dogovora SAD i Kine, bez Korejaca. I Evropa pamti “Minhenski sporazum” kada su Britanci i Francuzi na jednoj strani i Nemci i Italijani na drugoj, krojili granice Čehoslovačke, bez Čehoslovaka.

Prethodnih dana je kružilo nekoliko mogućih rešenja za okončanje ruske invazije na Ukrajinu. Zajedničko im je da predviđaju dva različita momenta: primirje uz određene uslove Moskve i zatim otvaranje pregovora za dugotrajno rešenje.

Rusija uslovljava primirje povlačenjem ukrajinske vojske iz oblasti Donjeck (Ukrajinci drže oko 25 odsto Donjecka) i nudi zauzvrat povlačenje svojih trupa iz oblasti Harkov, Sumi i Dnjepropetrovsk. Primirje podrazumeva i pretvaranje linije fronta u Zaporožju i Hersonu u liniju razgraničenja. Rusija insistira i da u dogovor o primirju uđu garancije o ireverzibilnom odustajanju Kijeva od članstva u NATO-u.

Novina u rusko-ukrajinskom ratu o kojoj bi Tramp morao da vodi računa jeste da EU i Velika Britanija mogu da drže Ukrajinu na nogama u sukobu sa Rusijom, barem neko vreme, za razliku od početka invazije kada su evropske države bile apsolutno nespremne i neopremljene. Dakle, “ucenjivački” potencijal Trampa prema Kijevu nije apsolutan kao što je to bio slučaj do pre par meseci. Naravno, ostaje pitanje otpora Ukrajine na duge staze, ali ne toliko zbog naoružanja i novca koliko zbog popunjenosti vojnih jedinica. Ukrajinci sve teže popunjavaju svoje redove novim rezervistima, a nijedna članica EU, čak ni one najbliže Ukrajini, ne želi da pošalje svoje vojnike.