“Kako uspevate da pišete?”

Njegov dvojni identitet određen samim prvim redom krštenice, tim Kišovim imenom i prezimenom, bio je trajni prtljag i na neki način odrednica njegovog dela i samog života. Ali – i smrti

Svaki put kad idem kolima sa Senjaka na Konjarnik, i u suprotnom pravcu, pogledam sa strane auto-puta. U zgrade, solitere krajputaše i tražim onaj u kojem su živeli Danilo Kiš i njegova supruga Mirjana Miočinović. Upravo mi je Mirjana rekla koja je to zgrada i ko im je bio komšija, ali kao da sam pobrkao sve te adrese i ulice i da li se uopšte ta njihova nekadašnja adresa i vidi sa auto-puta.

Onda mi je pre nekoliko godina književnik i Kišov prijatelj Filip David, dok smo sedeli u kafiću u Palmotićevoj ulici, pokazao na zgradu preko puta i rekao: “Evo ovde su živeli Danilo i Mirjana.” To je bilo pre nego što će dobiti stan u blizini auto-puta. Gledao sam u tu fasadu sećajući se rečenice drugog Kišovog prijatelja, pisca Predraga Čudića, koji je kao student upoznao Kiša i posetio ga baš u tom stanu u Palmotićevoj ulici.

Danilo i Mirjana su živeli u maloj sobi, toliko maloj da Čudić nije izdržao da ne upita Kiša “Kako uspevate da pišete?”, a onda mu je mladi pisac iz Palmotićeve pokazao – seo je na krevet i stavio pisaću mašinu u krilo.

Zašto se zanimam za lokacije u kojima je živeo Danilo Kiš? Da li i u ostalim gradovima tražim stambene kvadrate u kojima su živeli pisci, muzičari…? Ne baš redovno, mada sam u Mančesteru tražio ostatke rokenrol prošlosti u Severnom kvartu, u Liverpulu sam posetio klub „Tavern“ odakle su u pokoravanje sveta krenuli Bitlsi, u Njujorku sam tražio ostatke kluba „54“ i kulise televizijskih serija i filmova. Ali to radim u gradovima u koje dolazim kao turista. U svom Beogradu to ne radim jer mi je sve domaće i lako dostupno i u svakodnevnoj overi. Okej, pomišljao sam na Branka Miljkovića dok sam na putu za školu iz autobusa gledao kafanu “Prešernova klet”, ali ne obilazim lokacije u kojima su boravili besmrtnici.

U slučaju Danila Kiša, zanimacije za beogradske lokacije njegovog života imaju uzrok u mojoj ranoj mladosti jer sam se mučio da smestim Danila Kiša u bilo koji period i u bilo koji grad i zemlju. Jednostavno delovao mi je vanvremenski ili svevremenski. Tek sam počeo da čitam nešto što i nije bila baš ozbiljna književnost, a to je bilo u godinama kada je Kiš već uveliko živeo u Parizu. U glavi su mi bili fragmenti lika i dela ovog pisca, mada kad razmislim, tada je to bio više lik.

Nikako mi nije bilo lako povezati ga sa bilo kojim vremenom, gradom, zemljom. Danilo – crnogorski i Kiš – mađarski. A živi u Francuskoj. Tada je živeo. Nisam poznavao nikoga sa prezimenom Kiš. Čak i ime Danilo nije bilo često tih godina u mom okruženju i nijedan drug u naselju i školi nije se tako zvao. Sećam se da sam kao klinac znao da je Danilo Popivoda fudbaler Olimpije iz Ljubljane, a Danilo Kiš je naš pisac koji živi u Parizu. Taj spoj nekog našeg imena i stranog prezimena davao mi je čudnu percepciju Danila Kiša.