Uspomene sa letovanja na našoj koži

U nekom trenutku svako od nas postane svestan opasnosti koje nose određene životne navike i počinje da ih menja. Ili bi to tako trebalo da bude? Da li pušač prestaje sa tom navikom kada neko iz njegove okoline premine od raka pluća? Da li gojazna osoba promeni stil života kada već oseti popuštanje kardiovaskularnog sistema? Ili, evo prostije, da li se žene odluče za redovne ginekološke preglede kada od raka oboli njima bliska osoba, ili je svest o prevenciji nepromenljiva kategorija, ili je imaš ili ne?

Kada je leto na izmaku, sumiramo utiske, slažemo uspomene. Koliko njih će zaista ostati u sećanju uprkos godinama koje budu prolazile? Koliki kapacitet za uspomene imamo? Ima li smisla smatrati da je kapacitet uspomena u korelaciji sa veličinom organa koji ih “memoriše”? U slučaju priče koju ovde pričamo, teorija je smislena, i to doslovce. Za početak, možda će biti nejasno kako to drugi organi sem mozga mogu memorisati bilo šta. Ali evo npr. imunskog sistema koji baš tim pamćenjem može osigurati dugovečan imunitet. Kada je reč o malopre pomenutoj korelaciji, koža bi bila taj najveći organ, neverovatnog kapaciteta pamćenja kada je štetno zračenje u pitanju. Da, tu su sva ona nespretna “gorenja” dok smo pridremali na plaži, situacije u kojima smo zaboravljali ili smo smatrali nepotrebnim da se zaštitimo od sunca, bilo da je reč o odmoru ili radu na otvorenom. Da ne pominjemo solarijume… A koža pamti. Akumulira sva ta iskustva. Stari, vidljivo demonstrirajući “ožiljke” uspomena. Ono što je ipak daleko opasnije, to su nevidljivi procesi na ćelijskom nivou, promene koje neke od nas nažalost, mnogo kasnije podsete na sve pomenuto. I svi to znamo, ali se istovremeno teško odričemo preplanulog tena. Kao da je mera dobrog odmora onoliko koliko smo pocrneli. Znate kako to ide sa površnim komentarima: “Pa i niste nešto pocrneli, kao da i niste bili na moru?”