Šta shvatiš kad izađeš iz bolnice?

I ova bi priča mogla da počne sa onim „bio je lep i sunčan dan”. Dan u kome očekuješ neku ustaljenu i, shvatićeš kasnije, vrlo potrebnu rutinu. Dan u kome ne očekuješ ništa loše (jer što bi se tebi pa i dešavalo loše). Dan u kome shvatiš (ne odmah i prihvatiš) da će se tvoja užurbana poslovno-socijalna rutina pretvoriti u jednu potpuno drugačiju – bolničku rutinu; rutinu nad svim rutinama. Jer je jedan baš rutinski pregled pokazao da postoji problem koji je najbolje preventivno rešavati, (opet) rutinskom ali sporooporavljajućom operacijom.

Šok, neverica i sve po redu, onako kako su nas knjige i učile. Unutrašnji glas (uvek u italiku 🙂 ) otvara sa: „Pa kako to, pa zašto sada, pa što baš ja” i razna, očekivana pitanja i priče. Jedna od „luđih” rečenica koja mi instant prolazi kroz glavu je i „pametni su oni što se ne pregledaju… uvek nešto nađu”. Racio ne ostaje dužan pa odmah čujem i onu koju smo kroz terapiju lepo naučili „život, koliko god mi to želeli, nije (uvek) pravedan i fer”. I zaista, niko od nas nije zaštićen od bola i nepravdi. Iako naizgled surove, ove me misli dosta umiruju. Pomažu mi da sklonim ta početna pitanja i priču o nepravdi. Isto čini i doktorov komentar „znam da to ne misliš i možda ja i nemam pravo to da kažem, ali super je da možeš da se operišeš”. I opet isti krug – osećam instant ljutnutost, ali me (psihološki) zdravi deo mene podseća da je on u pravu. Koliko li sam puta i sama nekoga pitala „da li može da se operiše” i koliko puta osetila olakšanje kada je taj neko rekao da može. Znači i što barem u tom trenutku nema besa na sebe i krivice filovane onim dobro poznatim „pa da, telo te upozorava, što se nisi bolje pazila, sama si ovo izazvala”. Hoću da verujem da sam konačno naučila da sebe ne bičujem i da stvari nikada nisu baš tako jednostavne i jednostrane.