Dešava mi se u urbanom delu Beograda, a naročito kada se nađem na nekom protestnom skupu, da mi prilaze prijateljski raspoloženi ljudi. U uličnim susretima vrlo retko nailazim na neprijateljski nastrojene pojedince. Oni izbegavaju direktno sučeljavanje, već svoje pogane pretnje upućuju pod lažnim imenima iz duboke pomračine interneta.
Ima, dakle, i jednih i drugih. Iznenađuje me čovek koga sam poslednjih godina sreo 10-15 puta. Mora da živi negde u daljem komšiluku. Svaki put bi u prolazu – nikada se nismo zadržavali – doviknuo nešto o „brnjici“ („Profesore, šta ćemo sa brnjicom?“, „Smemo li bez brnjice na ulicu?“ i sl.). Nije ni agresivan, ni zlurad. Imam utisak da i sebe i mene doživljava kao žrtve svetske zavere koja nam je, zarad neke svoje nejasne koristi, u vreme poslednje pandemije nametnula obavezu nošenja maski. Njemu je, tako pametnom, sve bilo jasno od početka, a odnekud je uveren da sam ja slepo verovao tim „mračnim silama“, ali mi – dobrodušan, kako mora da sebe doživljava – oprašta moje tobožnje zablude.
Da sam ga sreo kao mlad lekar, bio bih sklon pretpostavci da nije normalan. Trudio bih se da prepoznam i druge manifestacije odstupanja od očekivanog ponašanja i toka misli u njegovoj glavi, mada bih dopustio mogućnost i da je reč o tzv. monosimptomatskom ludilu. Jedino bi mi bilo teško da prihvatim kako nema psihijatrijsku dijagnozu čovek sa precenjenom idejom da je mudriji od svih akademija nauka, univerziteta, instituta i lekarskih udruženja.
Danas bih već bio oprezniji, pre svega zato što takvi čudaci možda čine većinu u ovoj zemlji. Naime, učestalost određenog ponašanja je komponenta normalnosti; štaviše, normalnost u statističkom smislu definiše se posmatranjem preovlađujućih tendencija u populaciji. Srećom, između učestalosti neke pojave i njene kvalifikacije kao normalne ne stavlja se odmah nekritično znak jednakosti.
Interesantno je da se svaki naš ili belosvetski zaljubljenik u sopstvenu pamet lako odriče – čim ga okolnosti nateraju – svog ničim izazvanog nipodaštavajućeg odnosa prema nauci, naučnicima i mukotrpno sticanim civilizacijskim dostignućima. Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo kada bi mu se, dok ga unose u operacionu salu, na vratima isprečio lekar i rekao: „A, ne, ovoga ćemo u bočnu prostoriju gde operatori ne nose masku.“ Zanjiskao bi kao Damjanov Zelenko iz narodne pesme i po oporavku bi uzbuđeno pričao kako su neki manijaci hteli da ga ubiju disanjem, kijanjem i kašljanjem u njegov otvoren trbuh.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
