Do pre nešto više od pola veka obično se polazilo od pretpostavke da su svi zaraženi ljudi – ako se nađu pod istim uslovima – podjednako efikasni kao potencijalni sejači zaraza. Bile su potrebne decenije da se taj mit razbije, a primeri koji su ga opovrgavali dugo su imali relativno ograničen domet.
Pažnji stručne javnosti promicala su iskustva iz prakse kao što je – uzmimo samo jedan karakterističan primer – opis epidemije tuberkuloze u jednoj danskoj ženskoj osnovnoj školi 1943. godine. Učiteljica je imala plućnu tuberkulozu, ali je bio presudan njen nazeb, praćen čestim kijanjem, zbog čega je veliki broj bacila tuberkuloze dospevao u vazduh.
Došlo je do eksplozivne epidemije tuberkuloze među devojčicama, a lekar koji je opisao i 12 godina pratio posledice tog incidenta naglašavao je da je učionica bila u suterenu, bez mogućnosti direktnog provetravanja, pa su mikročestice sa bacilima tuberkuloze dugo ostajale da lebde u prostoriji. On je, nažalost bez većeg odjeka, ukazao na dva bitna nalaza: a) aerosol može da bude važan put prenosa tuberkuloze, i b) kao što postoje dobri primaoci, tj. osobe podložne lakom zaražavanju, tako postoje i dobri davaoci infekcije, sposobni da zaraze mnogo veći broj osoba od proseka.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
