U svetu gde ekran televizora (ili laptopa) sve češće oblikuje stvarnost, specifična poruka se neprimetno provlači kroz dramske TV odnosno striming serije, a posledice su sve osim fikcije: stres, anksioznost, patnja – sve to možeš odagnati tabletom. Bez potpitanja, bez odgovornosti, i naizgled – bez posledica. Psihofarmacija tako postaje „bog iz mašine” današnje TV dramaturgije – neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. A da li baš mora tako?
Jedan od najočiglednijih primera ovog fenomena jeste prikazivanje upotrebe nimalo naivnog leka lorazepam u seriji „The White Lotus”, gde se ovaj moćni sedativ tretira gotovo kao usputna odskočna daska, ali ne da biste se bućnuli u hotelski bazen, već kao malo, nevino, emocionalno bekstvo od stvarnosti. Ali ništa posebno, zaista. Kao da su u pitanju tisane biljni čajevi kojima se opušta Herkul Poaro, čuveni detektiv Agate Kristi. A ne ozbiljna terapija za koju je neophodan recept specijaliste i dvostruko evidentiranje u knjigama u apoteci.
O lorazepamu u seriji „White Lotus” već je bilo reči na Velikim pričama, u ozbiljnom članku Zorice Marković sa mnoštvom cifara i kompetentnih sagovornika. Ovaj pak esej će pokušati da proširi područje borbe i na druge serije – i pruži uvid u veliku sliku popkulturnog fronta na kojem su sva sredstva dozvoljena.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
