I ja bih probala “vejp” da sam sada mlada

U javnom gradskom prevozu primećujem nešto čega do pre neku godinu nije bilo. Malo pamtim vreme kada se pušilo u autobusima (naročito noćnim po povratku iz grada) i videla sam nekoliko puta da su neki to radili zbog čega su viđeni za ludake ili velike nikotinske zavisnike za koje je tada bilo razumevanja. Jednom je profesor na FPN, mislim Predrag Simić, dozvolio mom kolegi da zapali cigaretu zbog ogromne treme na ispitu što je imalo pozitivan efekat – položio je. Sad se opet puši u busevima, u stvari “vejpuje”. I to je veoma popularno među tinejdžerima.

Ne, ovaj tekst neće biti u fazonu matorog gunđala i kako su ova nova deca sve gora i gora, o posrnuloj generaciji koja nema nimalo poštovanja i vuče “cimove” belog dima dok se klacka u busu na putu do škole u lica zgranutih gospođa koje se pitaju “šta to cuclaju!?”. Nisam zgranuta, zanimljiv mi je fenomen i uz to su mi smešni, ali i ja sam u tim godinama bila zbog nečega nekome smešna i to je sve okej. U stvari, da sam ja sad u njihovim godinama, i ja bih verovatno kupila “vejp”, makar da probam, kao što jesam baš u tim godinama i probala prvu cigaretu jednog letnjeg dana na bazenu, koju mi je ponudila rođaka Marija. Sećam se da je bio „bond“. I bilo je baš odvratno, skoro sam se udavila od jednog dima.