Banjsko lečenje bilo je razvijeno još u rano antičko doba i milenijumima je hvaljeno kao spas za telo i dušu. Njegov povoljan učinak se podrazumevao i sve donedavno nije dovođen u pitanje.
Situacija se promenila pojavom medicine zasnovane na dokazima – koncepta koji je grupa kanadskih kliničkih epidemiologa počela da uvodi od 1981. godine. Odjednom je postalo nevažno mišljenje stručnjaka, čak i najvećih autoriteta, ukoliko nije bilo potkrepljeno čvrstim i proverivim naučnim dokazima.
Ispostavilo se da je iza viševekovnih hvalospeva o koristi od banja stajalo uverenje o podrazumevanoj koristi, ali da nije bilo ozbiljnih nastojanja da se taj efekat objektivno izmeri. Otuda je poslednjih decenija, sve donedavno, banjsko lečenje bespogovorno svrstavano u alternativnu (nenaučnu) medicinu. Ono i danas ima takav status u mnogim izvorima elektronskih i štampanih informacija (recimo, na Vikipediji).
Prvi pokušaj da se pronađu i sistematskim pregledom prikažu dobre strane banjskog lečenja javio se tek 1997. godine. Autori su prikupili literaturu na četiri jezika (engleski, francuski, nemački i holandski) i ustanovili da se u mnogim člancima saopštavaju pozitivni nalazi o lečenju koštano-zglobnih oboljenja, ali da su metodski propusti neotklonjivi. Stoga zaključuju da na osnovu dostupne literature ne može da se sudi o efikasnosti banjskog lečenja. Sledili su novi pokušaji tokom narednih 27 godina.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
