Dragan Nikolić, velika priča o najvećem šmekeru

Svetiljka od mnogo luksa

“Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.“

Ova izjava Dragana Nikolića kojom otvaramo knjigu o njemu bila je izuzetno skromna, tačnije njen autor. Jer, da upotrebim otrcani izraz “kako godine idu, pokazaće se…”, pokazaće se da Dragan Nikolić nije kakva-takva svetiljka već led osvetljenje od ko zna koliko luksova. Baš tako blešti i dobacuje njegova karijera.

I ponovo otrcano “kako godine idu…”, teško da će neko uspeti ono što je uspelo sada već pravom mitu sa beogradskog Crvenog krsta. Da ujedini toliko toga, da bude i Džimi Barka, i Flojd, i onda prosedi šmeker iz kampanja modnog brenda „Pal Zileri“. Onako obožavan od svih. Prepadne se čovek od mogućnosti da redovi koje pišem budu otrcani, da budu prepuni superlativa koji su se upotrebom ishaubovali, ali Dragan Nikolić jeste u opisu lika i dela osoba posuta superlativima. Jer su tu svi sastojci od mangupa sa Krsta do osobe koja na ulici skine kaput i pokloni ga promrzloj sirotinji. A između toga? Između toga je džinovska karijera koja opstaje sama po sebi, pa čak da taj mangup sa Crvenog krsta nije ni poklonio taj kaput anonimnom prosjaku.

Pisati uvod biografije velikog umetnika je problematično. Od nečega treba početi. Ja ću početi od nekog zaključka, mog zaključka o Nikoliću. Mislim da se dugo neće pojaviti tako upečatljiv lik u domaćoj kinematografiji. Gledajući pre nekoliko godina film “Mlad i zdrav kao ruža”, taj zabranjeni “blokbaster” crnog talasa koji je premijerno za publiku prikazan na jednom FEST-u posle decenija bunkerisanja, izašao sam iz bioskopa pomislivši da je Dragan Nikolić pored sveg velikog uspeha ujedno i neka žrtva krštenice. Ne da se pojavio rano ili kasno, ne zbog godina, već zbog mesta rođenja, tačnije karijere. Okej, onda je to pre žrtva geografije, ali zaista sam posle tog filma izlazeći iz Centra „Sava“, na čije tapisone su stizali odjeci aplauza, dakle na tim istim tapisonima pomislio šta bi on uradio da je rođen u Njujorku kao Gordon Nikols, i da su ga uloge u Holivudu htele kao Nikolića u Srbiji i Jugoslaviji.

Pogledajte ga u “Mladom i zdravom kao u ruža” – pa on jedan kao sva četvorica iz Kjubrikove “Paklene pomorandže”. A oni u kostimima i polucilindrima, a njemu dovoljna ona razdrljena košulja sa ogromnim Union Jackom.

Pogledajte ga u filmu “Banović Strahinja” gde prevazilazi i glavnog glumca – slavnog Franka Nera.

Pa onda Flojd iz filma “Nacionalna klasa”, tu je već mitsko biće Beograda. Čim su krenule privatne auto-škole, nije bilo šanse da se neka od prvih ne krsti po momku sa Krsta. Pa “Flojd” kao karting klub, “Flojd” za sve što ima veze sa četiri točka. To su nuspojave, ali samo mitske ličnosti filma zasluže ikonografiju “Kuma” u kafiću u Despotovcu, baš kao što Toni Soprano oslikava kafiće od Ulice Ljutice Bogdana u Beogradu do jednog kafića u Lucernu.

Ali Flojd je bio ono na čemu će kasnije insistirati revolucija televizijskih serija praveći antijunake od Tonija Soprana do Voltera Vajta. Takav je i Flojd Gage Nikolića – gubitnik i antiheroj sa harizmom. I on i njegovo prevozno sredstvo opstali su do danas – Flojd zbog savršene uloge i lika, a „fića“ zbog jugonostalgije.

A kada već razmišljam o tome da je Dragan mogao imati uspeh u svetu da je rođen u Americi, Britaniji, Francuskoj… setim se da je uspešno igrao u pozorištu u Parizu, i onda se vratio jer mu je falila Čubura i Krst.