“Ono što pripada jedno drugom sad raste zajedno”, izgovorio je Vili Brant, pre 35 godina, rečenicu koja je ušle u istorijske čitanke prisustvujući padu Berlinskog zida i aludirajući na ujedinjenje dve Nemačke. Eksperiment sa političkim amalgamom socijaldemokrata, zelenih i liberala, poznatiji kao “Semafor” nije mogao da raste jer, kako je to primetio Frankfurter Algemajne Cajtung parafrazirajući Branta, nije nikada bio zaista ujedinjen.
Kriza prve trojne vlade u istoriji Savezne Republike ima svoje duboke korene, pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD bila je samo varnica koja je izazvala političku eksploziju u Berlinu. Vlada Olafa Šlolca, Roberta Habeka i Kristijana Lindnera je rođena “grbava” i vreme je nije ispravilo (Valtazar Bogišić ipse dixit). Razlike između tri stranke i trojice lidera posebno su bile izražene oko ekonomskih i finansijskih pitanja, javnog duga na nacionalnom i evropskom nivou i oko produbljivanja evropskih integracija.
Nobelovac Jozef Stiglic i istoričar Adam Toz su neposredno po rađanju koalicije “Semafor” u zajedničkom članku za “Die Zeit” upozorili da je Lindnerova politika zbir konzervativnih klišea iz devedesetih godina koje su vreme i događaji prevazišli ili demantovali. “Bila bi velika greška izaći u susret Lindnerovim željama. Nemačka i Evropa ne mogu sebi da dozvole još jedan ‘crash test'”. Sa naknadnom pameću se može reći da su bili apsolutno u pravu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
