Tri američka cilja u Venecueli. Prvi je bio nafta ✔

Sjedinjene Američke Države i Venecuela postigle su energetski sporazum na 25 godina koji obuhvata razvoj 17 strateških naftnih polja. Donald Tramp tvrdi da je Vašington obezbedio većinsku kontrolu nad više od 65 milijardi barela dokazanih rezervi, dok predsednica Delsi Rodrigez poručuje da Venecuela zadržava vlasništvo i suverenitet nad svojim prirodnim bogatstvom.

Pravna i finansijska konstrukcija sporazuma još nije potpuno objavljena, ali je njegov geopolitički smisao već jasan.

Željko Pantelić je američku politiku prema Venecueli sveo na tri cilja: kontrolu nad eksploatacijom nafte, udaljavanje Kine i Rusije i stabilizaciju zemlje. Prvi cilj sada je ostvaren.

Sjedinjene Američke Države u 2026. slave 250 godina postojanja. Za četvrt milenijuma, koliko postoje, SAD su 240 puta vodile ratove ili su realizovale, uslovno rečeno, specijalne vojne akcije na svim meridijanima. Nijedna druga država na svetu nema tako bogato ratno iskustvo kao SAD.

Istovremeno, zahvaljujući useljeničkoj politici, Amerikanci u proseku imaju najmlađu populaciju, odnosno jedina su velika zapadna nacija sa prosekom godina ispod 40. Štaviše, Amerikanci su u proseku mlađi i od Kineza i Rusa, koji su probili granicu od 40 godina. Nije reč o banalnom, već o fundamentalnom podatku: što su nacije starije, to su manje sklone ratnim avanturama i trpljenju ljudskih gubitaka.

Pogledajte Georeport Željka Pantelića: Tri američka cilja u Venecueli

Vašington je intervencijom u Karakasu poslao jasno upozorenje da više neće tolerisati kineski i ruski uticaj na američkom kontinentu. Brazil, Meksiko, Kuba i Kolumbija su obavešteni, ali i drugi. Vreme u kome je Kina bila najveći ekonomski partner američkih država i glavni investitor u strateškim sektorima, poput komunikacija i transportne infrastrukture, na zalasku je.

Specijalna operacija u Venecueli neće proći na ispitu iz međunarodnog prava, ali Trampa međunarodno pravo, kao i Ujedinjene nacije, interesuju kao lanjski sneg, baš kao i njegove prethodnike, od Teodora Ruzvelta, preko Džona Kenedija i Ronalda Regana, do Buša oca i sina i Obame.

Trampova administracija je pokazala na konkretnom primeru šta znači „specijalna vojna operacija“. U Kremlju su sanjali da urade nešto slično u februaru pre četiri godine u Kijevu, a evo ih i danas zaglavljenih na frontu u Donbasu sa Ukrajincima.

Za američke predsednike međunarodno pravo je uvek bilo kao Šredingerova mačka: kada im ide u prilog, vide ga kao živo, a kada predstavlja problem, prepreku ili kočnicu za ostvarenje partikularnih interesa, onda je mrtvo. Tramp nije izuzetak, već pravilo, a sve druge planetarne i regionalne sile, od Rusije i Kine do Turske i najvećih članica EU, imaju toliko kostura u ormanu kršenja normi međunarodnog prava da je svako njihovo prekorevanje Vašingtona, koliko neefikasno, toliko i licemerno.

ISTORIJA JE UČITELJICA BEZ UČENIKA

Reakcije na hapšenje Madura još su jedan dokaz da istoriju malo ko uči i da se ogromna većina ljudi informiše na društvenim mrežama, to jest na objavama od par desetina reči i video-zapisima do 150 sekundi. Ako tome dodamo da svaki potez Trampa i njegove administracije, iz ideoloških ili nekih drugih predrasuda, u startu biva okvalifikovan kao opasan presedan ili nečuven, postaju još jasnije razmere istorijskog i geopolitičkog slepila.

Više je nego interesantno da je jedini predsednik, do Trampa, koji se vratio u Belu kuću nakon četiri godine, Gruver Klivlend, u svom drugom mandatu, 1895. godine, prvi put formulisao i eksplicitno nametnuo princip dominacije Sjedinjenih Američkih Država na američkom kontinentu, intervenišući u sporu Velike Britanije i Venecuele oko granice na reci Orinoko. Tadašnji državni sekretar Ričard Olni je „objasnio“ britanskom kolegi da se doktrina Monro bazira na neiscrpnim resursima koji SAD čine gospodarima situacije i praktično nepovredivim u sukobu sa bilo kojom drugom silom, i da će biti onako kako Vašington kaže. Ne bi bilo iznenađenje da se Marko Rubio, glavni arhitekta akcije „Absolute Resolve“, inspirisao svojim prethodnikom iz XIX veka.

Teodor Ruzvelt će desetak godina kasnije Monroovu doktrinu i Klivlendov princip zaokružiti u korolar koji je autorizovao SAD da intervenišu na celom kontinentu s ciljem održavanja stabilnosti i reda. Ruzvelt je bukvalno proglasio SAD kontinentalnim policajcem. U prvoj polovini XX veka SAD su držale u polukolonijalnom statusu Kubu i Haiti. Frenklin Ruzvelt koriguje pristup prema susednim zemljama i uvodi princip „dobrosusedskih odnosa“ u spoljnu politiku SAD. Međutim, Ruzveltova politika dobrosusedskih odnosa trajala je kratko usled početka Hladnog rata.

Od završetka Drugog svetskog rata pa do danas svi američki predsednici, uključujući i one koje u Evropi doživljavaju kao progresiste, poput Kenedija, Džonsona, Kartera i Klintona, naređivali su vojne akcije na američkom kontinentu, ali i na drugim meridijanima.

General Ajzenhauer je naredio svrgavanje režima u Gvatemali i Iranu, Džon Kenedi je pokušao da svrgne Fidela Kastra na Kubi, Lindon Džonson je stajao iza puča u Brazilu 1964. godine, Ričard Nikson nije samo doveo fašistu Pinočea na vlast u Čileu već je odobrio i operaciju „Kondor“, jednu od najbeščasnijih u dvoipovekovnoj istoriji SAD (CIA je formirala transnacionalnu mrežu s ciljem likvidiranja levičarskih lidera u Argentini, Čileu, Urugvaju, Paragvaju, Brazilu i Boliviji), koja je sprovođena i tokom Fordovog i tokom Karterovog mandata. Ronald Regan je dao naređenje za invaziju na Grenadu 1983. godine, Džordž Buš Stariji je naredio svrgavanje s vlasti Manuela Norijege u Panami.

Bil Klinton je, osim vojnog američkog angažovanja na prostoru bivše Jugoslavije, u Somaliji, Iraku, Sudanu i Avganistanu, poslao američke marince na Haiti. I Džordž Buš Mlađi je deset godina posle Klintona slao američke vojnike na Haiti da zavedu red i mir na ostrvu. Praktično, jedina dva predsednika koja nisu koristila „hard power“, već samo „soft power“ u Latinskoj Americi, bili su Barak Obama i Džo Bajden.

Dakle, ponašanje Donalda Trampa i specijalna operacija u Venecueli nisu presedan, već „business as usual“ u američkoj politici prema južnom delu kontinenta. Takođe, svaka akcija izaziva reakciju. Odluka Džoa Bajdena da povuče američke trupe iz Avganistana i posledična haotična evakuacija zbog kraha antitalibanske koalicije bili su pokazatelj koji je bio neophodan Putinu da prelomi i krene u finalizaciju priprema za invaziju na Ukrajinu.