Šta smo zaboravili u borbi protiv nuklearnog divljanja?

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Avgustovsko izdanje pogledajte OVDE.

***

Uništenje Hirošime američkom atomskom bombom 6. avgusta 1945. godine označilo je, rečima austrijskog filozofa Gintera Andersa, „novu epohu u istoriji sveta“. Anders nije bio toliko zabrinut zbog mogućnosti trke u naoružanju između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, koliko zbog radikalnog preokreta u univerzalnoj istoriji: od tada, čovečanstvo raspolaže tehničkim sredstvima za sopstveno uništenje.

Osamdeset godina kasnije, opasnost od apokalipse i dalje postoji, jer samo devet država — Sjedinjene Države, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Severna Koreja i Izrael (koji to nikada zvanično nije priznao) — poseduje više od dvanaest hiljada nuklearnih bojevih glava. Pored tih država, još četrdesetak zemalja deli ovu strategiju odbrane, bilo zbog članstva u Organizaciji Severnoatlantskog ugovora (NATO), bilo na osnovu posebnog sporazuma sa nuklearnom silom (kao što je, na primer, Belorusija sa Rusijom).

Iako su se potpisnice Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (TNP) iz 1968. godine obavezale da će „olakšati prestanak proizvodnje nuklearnog oružja, likvidaciju svih postojećih zaliha tih oružja i uklanjanje nuklearnog oružja i njihovih sistema za isporuku iz nacionalnih arsenala“, nuklearne sile nikada nisu ozbiljno dale šansu razoružanju. Današnji programi modernizacije plod su odluka donetih još početkom 2000-ih, u periodu relativne stabilnosti između velikih sila, dakle mnogo pre rata u Ukrajini, tokom kojeg Rusija preti da će pritisnuti „crveno dugme“. Sam proces proizvodnje izuzetno je dug: od političke odluke do izrade i uvođenja u upotrebu protekne dvadeset do trideset godina.

Francuski primer kontinuiteta u razvoju nuklearnog vazduhoplovnog oružja jasno pokazuje opredeljenje za zadržavanje ovog arsenala. Prema planu izrađenom još 1990-ih, rakete srednjeg dometa ASMP zamenjene su krajem 2000-ih unapređenom verzijom ASMP-A; zatim je 2016. pokrenut program modernizacije na sredini životnog veka, koji od 2024. do 2035. treba da opremi dva postojeća strateška eskadrona modernizovanom varijantom ASMPA-R. Njihov naslednik, raketa ASN4G, čija su istraživanja započela 2014, trebalo bi da uđe u službu oko 2035. i ostane operativna oko dvadeset godina.

Sličan put prati i Kina, koja se tokom 2010-ih odlučila za intenzivan razvoj svog nuklearnog potencijala. Glavni motiv, zajednički s Vašingtonom i Moskvom, jeste uverenje da veliko nuklearno skladište jača sposobnost odvraćanja. Ova logika, „mir putem sile“, učinila je da Peking danas bude treća nuklearna sila sveta sa šest stotina bojevih glava, naspram dvesta početkom veka, prema podacima Bulletin of the Atomic Scientists.

Diskreditovanje

Najnoviji tokovi u međunarodnim odnosima pružili su izuzetno plodno tle za povratak nuklearne doktrine odvraćanja. Iako je ona oduvek bila prisutna, sada se ističe bez ikakve uzdržanosti — primer za to je Rusija, koja primenjuje strategiju „agresivne sakralizacije“ teritorije, uz neprekidne pretnje upotrebom oružja, do te mere da je 2022. Francuska stavila u stanje pripravnosti tri od svoja četiri nuklearne podmornice nosača projektila (SNLE). Paralelno s tim, predsednik Donald Tramp je, nakon što je 2018. zapretio svojim „velikim dugmetom“ severnokorejskom lideru Kimu Džong-unu (koji je serijom testova demonstrirao silu), već na početku drugog mandata doveo u pitanje pouzdanost američkog „nuklearnog kišobrana“. U takvom kontekstu, ideja evropske dimenzije francuskog nuklearnog odvraćanja, koju su promovisali premijer Alen Žipe 1995, predsednik Nikola Sarkozi 2008. i naročito Emanuel Makron od 2017, dobija novu pažnju, posebno od nemačkog kancelara Fridriha Merca.

Posedovanje nuklearnog arsenala često se predstavlja kao prirodno, trajno i neproblematično. Međutim, takav stav rizikuje da dodatno naruši kredibilitet sistema uspostavljenog TNP-om: sprečavanje širenja ovakvog oružja, uz istovremeno stvaranje uslova za razoružanje i međunarodnu saradnju, pod okriljem Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), osnovane 1957. godine. TNP, čija će se naredna konferencija o preispitivanju održati u aprilu i maju 2026, uspeo je da ograniči proliferaciju, ali njegov „stub“ o nuklearnom razoružanju, delimično primenjen 1990-ih, danas ignorišu nuklearne sile. Kako ostvariti ciljeve ovog sporazuma ako vlade, poput one u Parizu i njenih saveznika, nastavljaju da naglašavaju i promovišu važnost nuklearnog oružja za sopstvenu bezbednost? Takav pristup podriva i njihov kapacitet da vode politiku u korist neširenja, kao što je ukazala Južna Afrika 1. maja 2025. na trećem pripremnom komitetu za konferenciju o TNP-u.

Ovakav kurs onemogućava i svaku kritiku Rusije, koja je od 2024. rasporedila nuklearno oružje u Belorusiji. Isto tako, teško je ne uočiti licemerje u tolerisanju nezakonitog konvencionalnog napada Izraela (koji nije potpisnik TNP-a) i Sjedinjenih Država na Iran, zasnovanog na neproverenoj pretpostavci da Teheran želi da se domogne nuklearnog oružja, dok same te države ne poštuju u potpunosti svoje obaveze u oblasti nuklearnog razoružanja.