Poslednja šansa za Evropu

Mario Dragi je direktno, bez upotrebe politički korektnog rečnika, saopštio i liderima članica EU, evropskih institucija i evroparlamentarcima da ako žele da Evropska unija preživi kao demokratska, liberalna i slobodna zajednica, mora da se reformiše što pre i da se naoruža i kreira respektabilnu vojnu snagu. Nisu dovoljne kozmetičke promene ili verbalne akrobacije poput poslednje koja je ime programa za naoružavanje EU promenila iz eksplicitnog “ReArm Europe” u politički korektnije “Readiness Europe”.

Evropljani se suočavaju sa surovom istinom da mir, sloboda i demokratija koštaju. Na američki kišobran ne može više da se računa i potrebno je napraviti izbor koji u zapadnoj i centralnoj Evropi odlažu od završetka Drugog svetskog rata između glavne i sporedne uloge, rasta i propadanja, naoružavanja ili rata, snage ili slabljenja. Kontradiktorno je da evropske države imaju sve instrumente da budu subjekt geopolitike a ponašaju se kao da su objekti i da su predati na milost planetarnim i regionalnim imperijama.

Elektrošok zvani Donald Tramp proizveo je pored negativnih posledica i par kolateralnih benefita. U EU su počeli konačno da razmišljaju pragmatično i konkretno u tri sektora: bezbednost (vojska i naoružavanje), konkurencija (jedinstveno tržište i usklađivanje ekonomskih i fiskalnih politika) i geopolitika (proširenje i neophodni reformski proces za njegovu realizaciju).

Pred autokratskim i diktatorskim režimima, EU odnosno Evropa bi morala da se vrati svojoj istorijskoj ulozi i da bude ono što je bila vekovima: svetionik slobode i kontinent šansi za sve talentovane i sposobne ljude. Zato je borba za liberalno-demokratsko društvo fundamentalna a ona ne može da se dobije bez naoružavanja i kreiranja zajedničkog odbrambenog sistema, stimulisanja i podrške jačanju nataliteta, okretanja ka ekonomskoj politici razvoja i investiranja, kreiranja novih radnih mesta kroz razvoj novih tehnologija i preuzimanjem rizika. Alternative poput demilitarizacije, pacifizma, asistencijalizma, predostrožnosti, zadovoljavanja postojećim i čuvanjem stečenih prava i privilegija, vode ka kapitulaciji.

Novac za naoružavanje EU je najmanji problem, on je uostalom već obezbeđen (800 milijardi evra), plus pojedinačne investicije država članica. Preko potrebna je politička strategija, vojni planovi i koordinacija industrije. Takođe, treba regulisati i odnose u NATO-u. Države članice EU u NATO-a su se obavezale da garantuju, svi zajedno, 300.000 vojnika za Severnoatlantsku alijansu. Imajući u vidu aktuelni broj ljudi pod oružjem, EU nema dovoljno vojnika za NATO i za svoju zajedničku odbranu.

Jedna od ideja je da pet-šest najvećih zemalja EU, ne računajući Španiju, koordinira svoje snage i formira zajedničku komandu koja ne bi bila glomazna kao NATO i koja bi bila otvorena za postepeno apsorbiranje novih članova. Apsurdno je da neko misli da se EU ili neka njena članica može braniti tako što će i dalje postojati 27 nacionalnih komandi. Koordinacija ministarstava odbrane i komandnih lanaca je neophodan preduslov da EU u vojnom i odbrambenom smislu deluje kredibilno.

Veliki problem EU je raskorak između tendencije da NATO postaje sve više okrenut i fokusiran ka severoistočnim granicama i odnosa snaga unutar same EU i različitih a ponekad i dijametralnih viđenja prioriteta i pretnji za Stari kontinent. Činjenica je da su zemlje koje izlaze na Baltičko more mnogo više atlantske nego evropske, čak i sa Trampom u Beloj kući.

I pored toga što nemaju specifičnu težinu, kao ni vojnu, finansijsku i industrijsku bazu poput država starosedelaca, one diktiraju u dobroj meri evropsku političku agendu. Nije slučajno da je Estonka Kaja Kalas visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, Letonac Valdis Dombrovskis komesar za ekonomske poslove, a Litvanac Andrijus Kubilijus čelnik novoosnovanog komesarijata za odbranu.

Ne treba potceniti ni rak-ranu evropskih vojski: na plate vojnika, oficira i osoblja odlazi, po pravilu, više od polovine vojnog budžeta, u Italiji čak 60 odsto. Primera radi, u SAD na plate otpada tek četvrtina budžeta Pentagona.

EVROPSKA ODBRAMBENA ZAJEDNICA

Italijani kažu da između rečenog i učinjenog stoji more (tra il dire e il fare c’e di mezzo il mare). Priča o zajedničkoj odbrani i zajedničkim vojnim snagama lebdi iznad vodećih kontinentalnih država gotovo 75 godina. Štaviše, u temelju današnje EU je kratkovidost u ključnim članicama EU, čitaj Francuskoj, što jedan od ključnih stubova nije zajednička odbrana.

Ironijom sudbine francuski premijer Rene Pleven je predložio u Nacionalnoj skupštini osnivanje evropske vojske u leto 1950. godine, samo par nedelja nakon deklaracije Robera Šumana 9. maja da ako želimo mir na Starom kontinentu potrebno je ukloniti motive rivalstva i neprijateljstva između Francuske i Nemačke.