Bregzit je evropeiziovao političku pozornicu Velike Britanije mnogo više nego što njegovi „nosioci spomenice“ žele da priznaju. Štaviše, britanska, ili bolje rečeno, engleska politička scena nije bila nikada sličnija francuskoj. Izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU označio je kraj dvopartijskog sistema u kome su se čitav jedan vek smenjivali na vlati torijevci i laburisti.
Prilično su velike šanse da do kraja decenije predsednik ili predsednica Francuske i premijer Velike Britanije budu iz redova ekstremne i antimigrantske desnice. Indikativno je da bi u realizaciji tog scenarija veliku, ako ne i presudnu, ulogu igrale pseudolevičarske formacije Žan-Lika Melanšona i Džeremija Korbina.
Drugim rečima, istorija se ponavlja kao i već viđen raspored snaga u prvoj polovini prethodnog veka: radikalna levica i nacionalistička desnica u zajedničkoj akciji, iz različitih pravaca, protiv dezorijentisanog i nedoraslog spektra stranaka od umerene desnice preko centra do umerene levice.
Razbijanje EU i povratak Starog kontinenta u konglomerat malih i srednjih državica je krajnji cilj radikalne levice i ekstremne desnice u Francuskoj i Velikoj Britaniji i apsolutno je na liniji geopolitičkih planova SAD, Rusije, Kine, ali i manjih regionalnih sila.
Bitna razlika između dve nacije je ta što su Britanci u suštini revolucionari koji se pretvaraju da su konzervativci, a Francuzi su suprotno – umišljaju da su revolucionari a u biti su konzervativci. Nije slučajno da su sve francuske revolucije bile praćene restauracijama i da se nigde stečene privilegije i povlašćeni statusi ne brane tako srčano kao u „Šestougaoniku“.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
