Ima li pilota u avionu?

Ne bi se reklo da je očekivano što se posle tri dana rata koji je počeo napadom Amerike i Izraela na Iran, kao glavna vest navodi “gde su sve od jutros udarile iranske rakete”, a spisak zemalja nije mali: Saudijska Arabija, Irak, Kuvajt, Bahrein, Izrael, Emirati, Katar, a nekoliko dronova je pogodilo i jednu luku u Omanu, tek da na mapi Bliskog istoka ne bude propuštenih teritorija.

Odgovor Irana na napade u kojima je stradao i iranski vrhovni vođa, pokazuju da neće za Trampa i Netanjahua – globalno sve manje popularne lidere – ovo biti jednostavna igra iz koje će lako moći da izađu kao pobednici, što najmanje ima veze sa ishodom sukoba.

Netanjahu, doduše, i nema mnogo da izgubi, pošto mu je globalni ugled već urušen posle rata u Gazi, dok Tramp, ako ništa drugo, ima ove godine izbore (one koje zovu “na polovini mandata”), gde bi republikanci mogli da dožive štetu lošim vođenjem ove ratne krize. Istraživanja govore da u američkom javnom mnjenju preovladava negativan stav prema napadima na Iran, sa tendencijom da će podrška ratu opadati kako bude prolazilo vreme.

U većini analiza koje se mogu pročitati, bar u zapadnim medijima, preovladava osećaj da bi bilo veliko iznenađenje da se Donald Tramp pokaže kao lider koji ume da upravlja ovakvom krizom sa mnogo potencijalnih neizvesnosti.

Veći deo vikenda, prve sukobe je pratio iz svoje improvizovane “ratne sobe” u Mar-a-Lagu na Floridi, koji je na korak od toga da postane “još belja kuća”. Istine radi, u pravu “ratnu sobu” se uključivao preko video-poziva. Ali, osećaj da se odluke donose na Floridi, a ne u Vašingtonu, svakako ne doprinose samopouzdanju nacije koja se našla u ratu.