Prošle godine, na otvaranju novog zdanja Parlamenta u Nju Delhiju, poslanike je dočekao ogromni mural “Velike Indije” koja obuhvata ne samo današnji Barat već i Pakistan, Bangladeš, Nepal, Butan, Šri Lanku, Mjanmar a tu je i Tibet. Autoritarni i harizmatični lider Narendra Modi fiksirao je 2047. godinu kao period u kome će Indija ući u red razvijenih zemalja, tačno sto godina od oslobođenja od kolonijalnog jarma. Modijeva strategija podseća po teatralnosti i datumu na Si Đinpingovu ideju da vrati pod kineski suverenitet Tajvan do 2049. godine, to jest na stogodišnjicu komunističke revolucije.
Ideja o stvaranju moderne “Velike Indije” nije izvodljiva. Da bi ona uopšte mogla da ugleda svetlost dana, Indiji je neophodna pobeda u nuklearnim ratovima nad Pakistanom i Kinom, što je teško zamislivo. I ratovi nuklearnih sila i trijumf Indije. Međutim, kreirale su se geopolitičke okolnosti u kojima bi Indija mogla da realizuje ono što je san francuskog predsednika Emanuela Makrona za Evropu: strateška autonomija. Drugim rečima, Indija bi mogla da iskoristi SAD i Rusiju kako bi se obračunala sa svojim glavnim rivalom Kinom.
U očima Indije Kina je glavni rival, dok u Pekingu gledaju na Nju Delhi kao na marionetu u rukama Vašingtona koja će biti upotrebljena protiv Narodne Republike kako bi se zaustavio njen hod ka planetarnoj hegemonskoj poziciji. Ruku na srce, Indija jeste najveća opklada Vašingtona u ovom veku. Ako Vašingtonu pođe za rukom da od Indije napravi dovoljno jaku silu da bude kredibilan rival Kini i da je zaustavi u realizaciji hegemonskih ciljeva, onda će samim tim produžiti i vek američkoj imperiji. Svima je prilično jasno da bez Indije, a tek protiv Indije, Amerika ne može uspešno da brani svoju nadmoćnu poziciju na planetarnoj tabli, posebno na okeanima.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
