Pre devet godina, bio sam na izuzetno važnom radnom zadatku. Žarko Paspalj mi je zakazao intervju u njegovom omiljenom kafiću u ulici Kneginje Zorke, i bio sam ekstremno uzbuđen. Bio je to moj prvi ozbiljniji intervju koji sam odradio u profesionalnom kapacitetu – sve je proteklo savršeno, pričali smo skoro pa tri sata, i generalno kvalitetno se družili. U nekom momentu razgovora, dotakli smo se i srpskog prisustva u NBA ligi, koje je tada bilo prilično mizerno. Zapravo, čini se da je u tom momentu jedini srpski NBA igrač bio Ognjen Kuzmić, koji nešto i nije previše igrao za Voriorse.
Pitam ja Kapitena tako koga on vidi od naših u NBA, a on odmah kaže Bogdanovića i Bjelicu. Zamolim ga da nešto detaljnije ispriča o Bjelici, jer je ipak i on igrao „četvorku“, a Žarko ni pet ni šest nego kaže: „On je razvio neku snagu… ma ne snagu, nego, žilavost, razumiješ, toughness. On je ojačao fizički i mentalno, da udari kad treba, da se pobije ako treba. Sjećam se jedne scene protiv nekog Brazila, nekoga je tako okinuo u reketu i mudasto mu se unio u lice… to je za mene bilo sjajno“. Bilo je to, dakle, 2015. na prelazu sezone zima-proleće.
Tri godine kasnije, reditelj, snimateljka i ovaj što vam priču priča u Sakramentu. Pretposlednji je dan našeg desetodnevnog putešestvija po Kalifornijama, na koje smo otišli kako bismo snimili intervjue sa aktuelnim srpskim igračima u ligi i dokumentarni film o tome kako su se Srbija i glavni grad Kalifornije „zbratimili“ tokom prvih godina 21. veka. U Los Anđelesu smo snimili Bobana Marjanovića, u San Francisku smo na gostovanju uhvatili Los Anđeles Kliperse i Miloša Teodosića. Domaćin u Sakramentu nam je bio Bogdan Bogdanović, ali ono najinteresantnije se nekako tek spremalo. Kingsi su imali utakmicu protiv Minesote, čiji je član tada bio upravo Nemanja Bjelica.
Poštovani, možete pročitati 3 besplatna teksta, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
